|
19. mart – 4. april
Ukoliko je „čitanje slike“ jedan od mogućih procesa kojima kao posmatrači pristupamo kreacijama iz sveta vizuelnog stvaralaštva, „osećanje slike“ čini se kao daleko bliža odrednica ukoliko govorimo živopisnom opusu EmeEmeEme (Emilije Radojčić).
Kao autorka koja je ušla u svet umetnosti oslikavajući fizički, urbani prostor koji nas okružuje prenoseći u njega duh prirode – bez obzira kako izaberemo da tumačimo ovaj ambivalentni pojam – Ema kroz svoje skorije radove istražuje obrise beskrajnih unutrašnjih pejzaža kroz koje uspeva da samouvereno šeta i upija primalno pulsiranje prisustva.
Kroz skoro ritualno posvećenje procesu crtanja i stvaranja uopšte, ona šalje i prima emocije i energetske sinusoide nepoznatog sadržaja, ali nesumnjivog naboja. Stoga se njene drhtave, apstraktne kompozicije raskošnog kolorita mogu sagledati kao fragmenti očitavanja kakvog meta-osciloskopa koji je – i nas zajedno sa njom – povezuju sa univerzalnim, primordialnim podrhtavanjem etra. U tom smislu, prožimanje kružnih formi, iz kojih se radijalno ali nepredvidivo šire pulsirajuće linije, ni najmanje ne iznenađuje i nudi nam „unutrašnje mape“ njenog kretanja kroz fluidna, transcedentalna prostranstva.
Eksperimentisanje sa različitim formatima i prethodno nepoznatima medijima za Emu je imanentna potreba, te ritual crtanja često može zameniti beskonačno pletenje taktilnih kompozicija na razboju. Same po sebi, one deluju kao prirodan put da njene linije i kompozicije ožive u prostoru, provlačeći se kroz raster razboja i kreirajući inspirativnu igru praznina i površina. Efemerni i neuhvatljivi osećaji postaju opipljivi doživljaji utkani u niti malih formata koje Ema posvećeno vaja iz mnogobrojnih smotuljaka vunice – zapravo plašteva raznobojnih linija koje su oduvek bile njen osnovni materijal za konstrukciju refleksija unutrašnjih svetova.
Odnos između zvuka i slike još jedna je neizbežna tema, ali ne u kontekstu aktuelne sinestetičke audio-vizuelne sinhronizacije koja karakteriše najveći deo današnje „novomedijske“ umetničke produkcije. Ema takva istraživanja verovatno ostavlja za neki od sledećih koraka. Ona se pre pita kako bi, u prelasku na sledeći nivo komunikacije, njeni crteži zvučali. Verovatno i sama čuje i oseća reveberacije ezoteričnih, vintage sintisajzera dok iscrtava svoje talasaste linije i površine na papiru, a imajući u vidu njen afinitet ka animaciji i pokretnim slikama, nećemo predugo čekati na odgovor na njeno pitanje.
Bilo da se kreće u monohromatski ili raskošnim tonovima, Ema uspeva da uspešno prenese i artikuliše obrise svog unutrašnjeg, kao i svemira koji nas zajedno okružuje. Ili barem jedne od njegovih vizija. Njeno priključivanje u kolektivno nesvesno uspešno izbegava zamku jeftinih, ezoteričnih referenci, i nepretenciozno uspeva da prenese jednu od vizija onoga što bi mogao biti nad-um (nous) – kolektivna, vibrirajuća inteligencija sa kojom možemo biti u dodiru samo ukoliko to sebi dozvolimo.
Tekst: Relja Bobić
Fotografije: N. Ivanović