U odnosu na razvojnu liniju umetničke prakse Ivana Šukovića, višemedijalna instalacija Zapisi iz autobiografske bašte potvrđuje da je odnos pojedinca (individue, organizma) i okruženja (porodice, društva, vrste) centralni topos njegovih istraživanja. Zapisi su konceptualno usidreni u domenu transdisciplinarne prakse umetnosti, botanike i taksonomije, ukazajući na mikropolitike kao mogućnosti formiranja novog subjekta. Binarne čvorove značenja individualnog i grupnog, privatnog i javnog, memorije i sadašnjosti, upisane u lične slikovne dokumente porodične fotografije, razrešavaju Šukovićevi intervencijski rezovi i vešta repozicioniranja, otvarajući nam međuprostor za novi pogled.
Fotografiju kao savršen medij za beleženje života prati konzervacija kao njena osnovna ideja.  Kodakove reklame su nam nekada obećavale da će sprečiti curenje vremena i da će naša sećanja, poput samog života, zauvek ostati osvetljena jarkim i privlačnim bojama. Zato fotografski aparat tako lako ide uz porodični život. Sa druge strane, narativni konteksti ličnih i porodičnih fotografija formiraju se kroz sećanje, pre svega istorijom pojedinaca koji se na fotografijama nalaze, ali i putem njihove kolektivne istorije. Sećanje i memorija ne podležu pravilima linearno shvaćenog vremena, ono je uvek u međuigri pamćenja i zaboravljanja, ličnih i naučenih (konstruisanih) istorija. Unutar prostora sećanja gubi se fiksni identitet, pa tako mogućnosti interpretacije, isčitavanja i povezivanja u okvirima nečije istorije postaju bezbrojne. U Zapisima umetnik upravo traga za tim skrivenim nivoima značenja ličnog sećanja, skidajući pojedinačne slojeve sekundarnih kvaliteta njegovog srodstva sa vremenom i mestom u kojem je odrastao, a koje je umnogome posredovano tuđim pričama i slikama koje imaju moć da zasene njegovu ličnu memoriju. Autorov odnos prema heterotopijskom prostoru detinjstva oblikovan je posredovanim sećanjem koje Merijen Herš (Marianne Hirsch) naziva post-memorijom. Post-memorija je onaj deo pamćenja osobe koji nije iskustveno vezan za prostor i vreme. To je sekundarno pamćenje kao rezultat procesa obrađivanja fragmenata tuđeg sećanja kao dela vlastitog a koje se preuzima posredstvom priče ili uz pomoć ličnih predmeta ili fotografija. Fotografije tako igraju ulogu u mobilizaciji sećanja koje je uvek nesigurno i ranjivo jer sećanje ne govori isključivo o prošlosti, već i o sadašnjosti, kao i o osobama koje se sećamo, ali i o osobi koja se seća. Stoga je i sama forma kojom umetnik predstavlja sećanje ambivalentna i nestabilna.
Ukoliko je u ranijim iteracijama (Ostaci života – neupadljivi prikazi, atelje Dado, 2013.) prostor autorovih istraživanja bio omeđen književnim predloškom i dramaturškim mehanizmima aktivacije fotografskog teksta, ovom prilikom Ivan Šuković se okreće instrumentu prvih naučnih klasifikacija živog sveta – Lineovom (Carolus Linnaeus) hijerarhijskom redu ustanovljenom još tokom XVIII veka, a koji je i danas u upotrebi. Aktivnosti slikovnih komunikacijskih događaja (porodičnih portreta) uodnošavaju se sa mogućnostima slučaja ujednačavanja bioloških struktura – mimikrijskim poravnanjem sa drugim vrstama. Upotrebom botaničke taksonomije umetnik nas podseća na stav filozofa Stivena Šavira (Steven Shaviro) da je fundamentalno stanje ljudskog organizma na ovoj planeti sveprisutna i neizbežna umreženost. Nasuprot kartezijanskom dualizmu, integracijska perspektiva povezanosti o kojoj govori Šaviro, upućuje na simbiotički odnos između čoveka i njegovog okruženja, time snažno oponirajući poziciji humanocentričnog subjekta koji posmatra svet iz spoljne perspektive i teži kontrolisanju same prirode.
Istoričar umetnosti Hal Foster (Hal Foster) sugeriše kako arhivski impuls u umetničkim praksama ima za cilj da određene istorije i istorijske informacije, često rasute i zaturene, preispita, reaktualizuje ili spasi od zaborava, odnosno, da ih učini fizički prisutnim. On arhivske umetničke prakse ne vidi kao čin reprodukovanja poznatog, već kao potencijalne izvore alternativnih narativa i reverznih istorija. Ivan Šuković aktivnom istraživačkom rekonstrukcijom i rearanžiranjem obrađuje dokumentarnu fotografsku građu iznutra, pokušavajući da u dokumentarnom tkivu porodičnih portreta odredi mnogostruke odnose, skupove, nizove i ukrštajuće tačke i na taj način, samo za kratko, pretvori nemesta porodičnih arhiva u nemesta mogućih utopija.

Tekst: Miloš Zec
Fotografije: Ivan Zupanc