Uvek je potrebno izreći reči – to je klizav i tanak temelj koji prolazi, kreće se i urušava. U neprestanoj suptilnosti detalja i situacija pojam slobode govora je oklopno silovit i prkosan, u neprestanoj kontradikciji u bežanju od odnosa samoće i usamljenosti. Pod snovitim i misaonim prostorima razumeti iziskuje gledati nečemu pravo u oči, pomno slušati i nadasve, uspravno stajati. Sve moguće ljudske stabilnosti su meditacija o (ne)izvesnosti, a izložba Ti si nešto drugo mi pruža da se sa tim identifikujem u simbioznoj celini.

Nesumnjivo će se pod vrtlogom fluidnih slika tanane niti ljudske duše rastopiti; u iščitavanju prizora koji su se taložili, preklapali i prožimali sve zapisane linije blede poput soli; samo u rastakanju i odbrani od ilustrativnosti posmatranje školjke izbliza kao motiva mogu da poistovetim sa nečim ljudskim. U potrazi za suštinom, školjka se kao i naše telo skuplja i širi: iz dana u dan, iz svetla u mrak, iz mraka u mrak. Moja likovna beleženja su stoga gradivna rastuća samoodrživa jedinica – ničeg van toga nema, sve je teško i nesagledivo kao prtljag.

U delovanju sveta u kojem opstojavam Ti si nešto drugo je nedvosmislena i jasna poruka svakome kada se susretne sa mojim radovima – da čovek ustinu jeste nešto drugo koliko god to delovalo lelujavo kao rešenje, ali i kao bezizlaz.

Legirajući se poput hemijskih sastojaka, fatalno, analitički i bez skrivanja, moja samostalna izložba konceptualno i emocionalno otkriva različita stanja i značenja; spremnost da tragam do samog dna svojih zuba predajući se, ali ne misleći na povratak!

Fotografije: N. Ivanović