Sava Knežević
|
11 – 27. oktobar
Šta je čežnja ?
Primetio sam da čežnja i sramota (krivica) cirkulišu kroz mene i primetio sam brzinu moći imaginacije. Odjednom, kod kuće sam, dišem teško, posramljen užasnih stvari koje sam želeo da budem iskušan da uradim. Na kraju krajeva, čežnja je ta koja baca ključ moje lepe tamnice revolta.
Ove slike su nastale opterećenošću vizuelnim sadržajem, i balansiranjem između prihvatanja torture neorganizovane vizuelne svakodnevice i zamišljanja neke druge utopije. Vreme prestaje da postoji i ostaje samo brend kao postojanost, kao neki apstraktni parametar (konstanta, svetionik) oko koga se sve dešava, kao da se na našim imenima pojavljuju jarki odbljesci boja koje definišu brend.
Pitanje je šta je vizuelna predstava stvarnosti da li je ona hibrizovana slikom utopije ili je obrnuto. Ovaj dualizam strukturisao je dijalog između materijalizma i idealizma koji je ukorenjen dijalektičkim nasleđem zvanim duh vremena, određen ukusom. Ali mašine nisu bile samopomerajuće niti samodizajnirane, a nikako autonomne. Nisu mogle da dostignu ljudski san nego samo da se narugaju njemu. One nisu bile čovek, autor glavom i bradom, već samo motorična karikatura reprodukovanog sna.
Mada možda ja i želim biti otrgnut od sopstvene subjektivnosti, sporazumno zanosno pljuvan dok se smejem. I da ispunjen posmatram žuto, crno, zelene, rasterizovane, prelepe ravnodušnosti. I mogu tako da sanjam o lošim stvarima na koje me drugi ohrabruju. Možemo da komuniciramo kao da se nadopunjujemo procesom fotosineze i da se iz miline pojavljuje u meni: „Da, to je ono što jeste, zar ne?“ i mogao bih da nastavim sa svojom ravnodušnošću, ono sa svojom, a ja sa njegovim blagodetima.