Kosmički narativi

Ivana Kucina

|

11 – 27.  novembar


Čovek se susreće sa bezgraničnim kosmosom i u njemu prepoznaje svoj lik, dok posmatrajući sebe otkriva svoj mikrokosmos i u njemu nalazi nešto od makrokosmosa.
Pogledom na unutra, ka sopstvenom odrazu, čovek postavlja pitanja, trudi se da dodirne nematerijalno, traži po nesvesnom, igra se nevidljivim, traga za prvom iskrom stvaranja. Misli i osećanja teku poput vode i neprestano se menjaju, transformišu, promiču. Životna snaga teče iz unutrašnjeg izvorišta i rađa novi život, preliva se van čoveka, jedinke, i stvara, pretapa se u oblike, pretače u linije. Život se uvek kreće, teče i ponovo rađa. Kroz medij animacije, ova neprestana kretanja i kruženja dobijaju svoju lik. Simboli se prepliću i smenjuju, teže da obuhvate što više značenja u svojoj prolaznoj formi. Oni zadobijaju sopstveni život i kreću se po sopstvenim zakonitostima. Nalik na snove, oni rađaju narative i arhetipske predstave. Ovi narativi postavljaju pitanja i traže rešenja. Kroz svoj nevidljivi unutrašnji put i lične krize, čovek se od davnina vodio pričama koje su, čini se, bile veće od njega samog.
U ovoj seriji radova postavljen je odnos, kontrast između dve sfere: vidljivog i nevidljivog, dana i noći. Vidljivo se ogleda u nevidljivom, a nevidljivo u vidljivom; noć postaje odraz dana, a dan odraz noći; zlatna ptica se smenjuje sa tamnom. Susreću se dve ptice – ptica i njena suprotnost, negativan prostor koji ona sama oživljava svojom linijom i stvara drugu pticu. Jedna linija spaja i razdvaja dva sveta. Sama ptica snažan je arhetipski simbol i nosilac je mnogih značenja: slobode, života, smrti, promene…
U animacijama ruke svojom težinom uzburkavaju nepoznatu vodu svog odraza; svetlost izvire iz unutrašnje iskre, dok nam istovremeno preti plamen razaranja; veselo, ali snažno, izvorište igra na mirnom kamenu; kišnica uzburkava unutrašnjost u spoljašnjoj ljusci. I kada telo miruje, duša je uvek u pokretu.