I’ve seen the future baby, it’s sexy – COVEN BERLIN, Gvantsa Jishkariani, Karin Ferrari, Lealudvik, Ozge Sahin, Slavica Obradović, Virginia Lupu sa Mihaelom Minca
Galerija Kula Cetinjska
29.6. – 6.8.2023.
Budućnost sazdana na nadi, nas kao individua, ali i kao kolektiva, večito je prisutna u našim kontemplacijama i introspekcijama i samim tim sveprisutna u savremenoj umetničkoj produkciji i sceni. Ali kakva je ta budućnost kojoj se nadamo, pogotovo kada sagledamo aktuelnu sadašnjost svetskih kriza i ratova, kampanja dezinformacije i rastućeg trenda teorija zavera i lažnih vesti, erozije ljudskih, građanskih i radničkih prava za koja se krvnički borimo i sveprisutnog heteropatrijarhalnog društva koje nam koje nam ne pomaže da skinemo teret, stege i sram sa svojih leđa? Kako se u savremenim umetničkim praksama umetnici, umetnice i kolektivi suočavaju sa prethodno pomenutom sadašnjošću, i kako na njoj grade svoje verzije i ideje budućnosti?
Upravo na izložbi I’ve seen the future baby, it’s sexy ulazimo u kompleksnu savremenost u kojoj umetnici/ce stvaraju, podstaknuti pitanjima sa kojima su suočeni iz sijaseta sopstevnih identitetskih i društvenih pozicija i odnosima koje imaju kako sa sopstvenom okolinom, tako sa samom prirodom te okoline, i unakrsnom percepcijom društva prema sopstvu.
Najpre, na prvom spratu ulazimo u instalaciju Secrecy, Vibration, and Doing My Own Thing kvir umetničkog kolektiva COVEN BERLIN koja pokriva ceo sprat. Naime, to su predmeti koje koristimo u našoj svakodnevnici, od markera i olovaka do telefona, tuševa, slavina, stolice iz učionice pa do voća i povrća i drugo. Ono što njih izdvaja je kontekst u kojem su smešteni i upotreba koju su imali: svi ovi predmeti su bili korišćeni kao seksualne igračke, to jest, ražličite osobe koje su ih donirale koristile su ove predmete da masturbiraju u različitim etapama svojih života. Na svakom od postamenata imamo set pitanja i odgovore anonimnih učesnika, od njihovih rodnih identiteta do načina upotrebe ovih predmeta i toga šta su iz iskustva masturbiranja sa ovim predmetima naučili. Od ranog detinjstva heteropatrijarhat nameće to da je masturbacija nečista i nemoralna radnja, pogotovo u kontekstima kvir osoba i žena koje su i većina učesnika u ovom radu, što dovodi do višeslojne tajnosti ove radnje i propratnog osećaja sramote, što možemo i videti u tekstovima koji se nalaze na postamentima. Ova instalacija gradi nove oslobađajuće narative u kojima se na prvo mesto postavljaju upravo, do tada, posramljeni identiteti kvir osoba i žena obavijeni velom anonimnosti čime omogućavaju posmatraču da saoseća sa ovim osobama i da se pronađe u njihovim cipelema, ali i da omogući osobama iz kvir zajednice i ženama bezbedan prostor da besramno iskažu svoju intimu. Ovaj segment izložbe je, iako na globalu mali, klin zabijen u heteropatrijahalno tkivo koji sasvim dovoljno iritira da može izazvati reakciju ustaljenog „normalnog“ društva, pogotovo u društvima i regionima koji imaju izraženije težnje konzervativnim idealima.
Kako smo na prvom spratu prošli kroz intimu marginalizovanih osoba, ali i indirektno-direktni napad na etablirano heteropatrijarhalno društvo, na drugom spratu suočavamo se sa viševekovnim kulturnim praksama, i direktnijim komentarom, takođe marginalizovanih zajednica i njihovih glavnih protagonista, žena, na prethodno pomenuto društvo.
Naime, prvo opažamo delove rada Virginije Lupu, fotografkinje, pod nazivom Failproof Witch(2018) u vidu svetlosnih kutija na kojima su prikazane veštice u tradicionalnim nošnjama u trenutku obavljanja rituala, ali takođe opažamo i video rad pod nazivom Hexing Trump(2020), oba u saradnji sa Mihaelom Mincom, vešticom koja praktikuje belu i crnu magiju. Hexing Trump već u samom nazivu dela iskazuje svoje namere, bacanje kletve na Trampa, ali i generalno, političare koji iznose rasističke, mizogine, homofobične, antiromske i druge stavove i koji podržavaju iste takve zakone. Istorija veštica i pratećih kultura i tradicija je takođe i istorija protkana opresivnim mehanizmima heteropatrijarhata koja i do dan danas pretrajava u stereotipičnom prikazivanju veštica u savremenoj kulturi, ali ta sveprisutnost veštica u savremenoj kulturi je omogućila i širenje interesa za taj aspekt tradicije i običaja i za novi talas destigmatizacije. Ceo ovaj segment izložbe osavremenjuje viševekovnu tradiciju i smešta je u dvojaki kontekst, sa jedne strane, kao svojevrsno novo oružje marginalizovane zajednice, direktno napada protagoniste heteropatrijarhata dok sa druge strane gradi put pomirenja tradicije i savremenosti i njihovih aktera i pravi prostor za zajednički rast novoetabliranih veštica, proročica i vračara u novoj sadašnjosti. Prostor drugog sprata sa radovima Virginije Lupu dele dva rada gruzijske umetnice Gvantse Jishkariani pod nazivom History of Pain(2023) i History of Shame(2023) Oba rada su intervencije na mašinski proizvedenim tapiserijama iz sovjetske ere, naime umetnica je tapiserije uništila, a zatim ponovo sastavila i na njima vezla fraze koje su i nazivi dela. Kako je i sama umetnica rekla, a kako piše i na legendi koja prati radove: „Ja ukrašavam, kitim, palim i kidam, kao što su ova estetika, kultura i mentalitet činili meni.“
Međusprat je svojevrsna peščana plaža na kojoj nas dočekuje rad Slavice Obradović, vizuelne umetnice iz Beograda, koji nosi naziv You Artful or You Awful(2023). Ovo delo je komentar na nedostižnu „savršenost“ standarda lepote, ali i na propratnu stigmatizaciju, licimerje i komodifikaciju ženskog tela i seksualnosti. Upituje se to šta je zapravo savršeno telo ako se ideal kome se stremi konstantno menja?
Poslednji sprat, i poslednji segment izložbe, je mračna prostorija opasana crnim zavesama u kojoj prvo nailazimo na rad Ozge Sahin, vizuelne umetnice poreklom iz Istanbula, zvani La Memoria Collettiva. Naime ovo delo je suočavanje sa individualnim i kolektivnim poimanjem vremena i time šta vreme predstavlja i kako se koncipira i kako se naše uspomene i doživljaji postavljaju u njemu, pogotovo u trenucima velikih traumatičnih događaja (kao što je bio karantin) kada postoji vapaj za bežanjem iz intime i ponovnim vraćanjem u kolektiv. Nedaleko od njenog dela, na projektoru imamo prikaz video rada umetničkog dua Lealudvik Untitled na kome je prikazano prelistavanje privatnog foto-albuma koji prikazuje intimni život dua i svojevrsni je ritual razumevanja njihovog odnosa.
Poslednje delo koje nas dočekuje je The Last Goddess, DECODING Born This Way by Lady Gaga(2020/22), video rad umetnice Karin Ferrari koja u humorističnom doku-serijalu navodno prikazuje prave skrivene istine koje stoje iza spota i pesme Lejdi Gage i šireg domena pop-kulture i masovnih medija. Umetnica je zapravo skrojila svojevrsnu teoriju zavere oko pesme Lejdi Gage po uzoru na ustaljeni arhetip teorija zavera koje dominiraju internetom i svetskim medijima proteklih decenija, a sve više u žiži javnosti od dolaska Donalda Trampa na mesto predsednika SAD i izbijanja pandemije COVID-19. Teorije zavere, i propratne lažne vesti i masovna dezinformacija postali su neki od glavnih alata u borbi na svetskoj političkoj sceni ali i utemljenju prevlasti heteropatrijarhata u svetu, i upravo humorističkim osvrtom Karin Ferrari dovodi u pitanje smisao i smislenost teorija zavera i kolektivnu opsesiju, najpre konzervativnih, ljudi konceptom đavola koji ucrtavaju u „drugost“ koja se ne povinuje njihovim idealima i normama.
Na ovoj izložbi videli smo višestruku spektralnu budućnost koju savremeni umetnici/ce grade, počev od oslobađajuće budućnosti u kojoj kvir osobe i žene mogu bezbedno i bez srama da ispoljavaju sekusalnost i intimnost bez stega konzervativnog i tradicionalnog društva, zatim budućnosti u kojoj dolazi do pomirenja tradicije i savremenosti, njihovoj simbiozi u kojoj drevne kulturne prakse i rituali postaju destigmatizovani i normalizovani, zatim budućnosti u kojoj vreme nije samo linearno i potrošno, već je ravan u kojoj obitivamo zajedno sa našim sećanjima i uspomenama i na kraju, budućnosti u kojoj se ruše teorije zavere i kolektivna stigmatizacija i dominacija ustaljenih normi. Sve ove budućnosti zajedno obitavaju i utopijski se stremi ka njima,ali do tada postoji sadašnjost, koja pod velom sumornosti i cinizma, ipak ima nešto da ponudi, a to su pre svega: fluidna priroda, nebrojano mogućnosti, a i jedna najvažnija prednost, za razliku od prošlosti: sadašnjost možemo da promenimo.