|
13 – 29. decembar
Boje intenzivno pastelne. Elementi crtanih filmova. Na jednom od zidova reinterpretirani Lihtenštajn. Iva Kuzmanović svesno koristi popularni izraz šezdesetih. Njen formalni pristup sličan je prethodnicima američkog pop-arta ali tematikom jasno reflektuje aktuelne društvene iluzije. Ovde protagonisti nisu imaginarne ličnosti iz stripa niti idoli savremenog spektakla. Subjekat nije ni marketiška prašina niti naša zavedenost istom. Centralno mesto zauzima marginalac, bezimena individua, nepripadnik, odmetnik, svako i niko: mi.
Glas je dat beskućniku čiji svet egzistira isključivo unutar mikro-ideologija, oslobođen imperativa savremenog života. Svoje ostvarenje postiže kroz skoro ritualno održavanje „mentalne higijene“.
Ovakav oblik postojanja se konfrontira naizgled neophodnom i lažnom entuzijazmu, stereotipima velikih naracija i apsoluta koji dovode do opšteg kolapsa sistema: Mašina za detektovanje sarkazma je pred eksplozijom. Zarobljene u momentu suspenzije, samo delić sekunde nas deli od opšte havarije i pepela. Ipak, ovaj trenutak isčekivanja konačnog kolapsa ostavlja mogućnost eventualnog izlaska. Da li ćemo ubrizgati dodatni entuzijazam u naš sistem, zvati ministra u pomoć ili pak iskoristiti bezazleni ventilacioni otvor na galerijskom zidu?
Kroz naizgled razdragani i bezbrižan formalistički i koloristički pristup Iva Kuzmanović problematizuje oporu realnost društvenih apsurda. Akcenat i relevantnost daje individualnosti i upravo u mikro naracijama vidi mogućnost delovanja. Sveprisutni sarkazam je glavno sredstvo za trivijalizaciju problema i izdizanje od istog. Ova serija radova se ne miri sa konačnim apsurdom i nihilističkom koncepcijom sveta. Naprotiv. Ona priznaje problem i gleda ga otvorenih očiju. Spoznaja predstavlja osnovni preduslov za daljnje delovanje. Da li će ono biti konstruktivno ili destruktivno, od nas zavisi.
Nataša Vasiljević