Bojana Petković, Jovana Ćosić i Ksenija Pantelić

|

28. novembar – 14. decembar

Video instalacija Difference suočava nas sa pitanjem nestabilnosti i (ne)postojanosti pozicija sa kojih nastupaju umetnice čija imena stoje iza ovog rada.

Pre svega, nestabilnost se nameće kroz organizaciju samog vizuelnog polja. Prostornost kadra sva tri video rada definisana je krupnim planovima čiji jedini sadržaj čine lica umetnica. U beloj praznini, bez oslonca, one kao da lebde u nepostojanom prostoru, pokušavajući da objasne nama ili samima sebi šta je to što zapravo čine ili žele da čine. Nesigurnost se tako ispostavlja kao uslovljenost koja zahteva od umetnica suočavanje sa pozicijama koje zauzimaju, koordinatama sistema kome neizostavno pripadaju i umetničkim praksama koje u okviru njega sprovode. Tako se u prvi plan ističe nužnost refleksivne prirode njihovog delovanja. Ona se ne javlja kao izbor već kao prinuda koja iziskuje preispitivanje i same procesualnosti umetničkog postupka. Ta ista procesualnost kao da naglašava beskraj prostiranja zapitanosti i složenosti problema koje umetnice zahvataju, i prepoznaje se kao odlučujući aspekat njihovog umetničkog delovanja.

Umesto da umetnički rad osmisle kao oblik posredovanja, prenošenja ideje, umetnice odlučuju da ga jasno formulišu kao platformu preko koje je moguća direktna konfrontacija sa problemima i izazovima koje nameće (ne)sistem. Upravo se s toga i govor u prvom licu ukazao kao logično rešenje. Autorke tako integrišu pitanje sistema u sam umetnički rad, odnosno posredno u galeriju, te i u samu instituciju umetnosti. Na taj način i publika biva pozvana da se uključi i otpočne direktno sagledavanje problema koje definišu polje umetnosti.

Ujedno, ceo ovaj poduhvat jasno se formuliše kao oblik umetničkog delovanja budući da autorke ne odbijaju da artikulišu svoj stav umetničkim sredstvima ali i najzad, jer ne odbacuju svoju ulogu umetnice. Možda je razlog tome taj što jedino što imaju i jeste status umetnika. Zapravo, nasleđe jednog minulog sistema i dalje primarno definiše celokupan umetnički okvir. Školovane kao umetnice, na poziciji osmišljenoj u okviru takvog sistema, one danas imaju pred sobom jedino koncept umetnosti, no ne i jasnu predstavu šta on znači i kakva mu je funkcija. U tome svakako nisu usamljene. Taj sistem koji im je ponudio smisao, danas je drastično izmenjen (obesmišljen?). Zato i jeste značajno što ove tri umetnice tendenciozno biraju da upravo jezikom umetnosti razviju i uobliče srž prepoznate konfrontacije.

Govor svake od njih osetno se razlikuje. Preko tih specifičnih narativa otelotvoruje se ideja individualnosti umetnica, odnosno njihovih svetonazora budući da svaka od njih artikuliše svoj pristup i svoje shvatanje problema sasvim drugačije. Međutim, svesne ograničenosti dometa inherente takvoj poziciji, one pokušavaju da osmisle delotvorniji pristup i to upravo kroz model zajedničkog delovanja.

Zbog svega ovoga Difference funkcioniše kao pokušaj rekontekstualizacije umetničkog delovanja u okvirima srpske savremene scene. On se ne uspostavlja kao teorijski, konceptualni modalitet koji bi samosvesno operisao gotovim istorijsko-umetničkim modelima, već se formuliše kao poriv samih akterki da se suoče sa ograničenjima koja su inherentna njihovoj poziciji i njihovom nasleđu. (Ovakav poriv bi se mogao definisati i kao primarni oblik kritike prema shvatanjima Lika Boltanskog, i to u smislu emotivnog susreta sa nepravdom u društvu, iz koga se potom rađa promišljena kritika sistema.) Umetnička praska tako biva reorganizovana iznutra, određena pravcem grupnog i kritičkog suočavanja sa bezizlanošću situacije u kojoj se umetnost danas nalazi. Delovanje ovih umetnica moramo razumeti ne kao potragu za rešenjem ili izlazom, već pre svega kao način prepoznavanja i konfrontacije sa izazovima, kao polje sa koga je moguće upustiti se u de/rekonstrukciju postojećeg (ne)sistema. U pitanju je svakako dugotrajni proces.

Tekst: Simona Ognjanović i Sima Kokotović