Jasna Damnjanović

|

29. maj – 13. jun

Promena je jedina konstanta

Videla sam se ponovo unutra,
Videla se u kutiji
koja me je držala u sebi
dok sam rasla i dok nisam
narasla prevelika i preobla
za nju ili je možda ona počela
ulaziti u sebe i sužavati se
u strašnu klaustrofobiju.¹

Jasnine žene su dosta krupnije od nje. Tela su im ponekad neprirodno savijena, smeštena u nabijenom, a nemom prostoru. Imaju gustu kosu, širom otvorene oči, pritiskaju svoje velike ruke o ivice platna pohabanog od prethodnih slojeva slika koji se pomaljuju, sporo cureći , dok zatvaraju ženske velike figure. Neobično su lepe, jake, a ranjive, u procepu sopstvenih nastajanja. I nestajanja.

Senke ne skrivaju žensku geometriju tih gordih obličja. Jasna svoje žene tera da se odupru svemu što ih zatire i zatvara. One se ponekad asimiluju sa pozadinom zarad sopstvenog opstanka. Lišene putenosti, neke od njih drže atribute sopstvene propasti – sečiva, himere, ogromne ribe… Ruka koja pridržava klonulu glavu nije samo jedna od mogućih ljudskih poza, to je uvek ikonološki kod koji označava melanholiju. Melanholična je borba ovih žena sa sopstvenom prošlošću! (one potiču i sjedinjavaju se sa predhodnim slikanim slojevima, izrasle su iz Jasninih ilustrativnih crteža veselih boja i lakih, zapaljivih sukoba …). Ali sukobi su ovde  u drugom planu, slikarski vešto razrešeni u korist ženskih ponora i opštih strahova (strah od smrti, samoće naglašava nepomično žensko telo iza providne zavese sa krvavim tragovima poput scene iz Psiha…).

Crno sunce melanholije  ih jača, dok se mesnata falusna zmija ispravlja ka nebu. Ovo nije nežno žensko pismo iako je ženski rukopis.

Nalazimo se u alegorijama odrastanja i prerastanja. Jasnine žene su simboli promene². One su slobodne manipulacije. Ponosno sugerišu nedovršenosti, razgradnje, sastavljanja i preslaganja. Bez svesti o promeni kao slabosti, kao odustajanju i sramotnom bekstvu od sopstvenih predhodnosti. Bez sećanja koje optužuje svedočeći o tome kako je ranije bilo drugačije. Vezane su za isceljenje, samoisceljenje sebe i sveta. One su preobražaji fikcije. Figure promene kao monumentalne aktuelizacije ne bi li se svet opskrbio varijacijama. 

A u tom svetu promena nije izbor.

Tekst: Jelena Spaić

¹Nataša Le Bel, iz pesme „Žena u kutiji“
²Reč promena je ženskog roda. Žena se rađa da bi i sama mogla rađati. Ona nije stvorena iz metafizičke Božije reči, već iz rebra. Eva je na hebrejskom i život i rebro i ime novovostvorene nepoznate žene. Eva ne imenuje život već mogućnost ponovnog stvaranja, re-kreacije, promene. Žena je često i figura melanholije.

Fotografije: Luka Đurić, Milan Kralj