|
20. novembar – 6. decembar
Početkom 18. veka francuski filozof Žulijen Ofraj de la Metri izneo je radikalnu teoriju u knjizi Čovek mašina u kojoj je osporio postojanje duše i uopšte bilo kakve mogućnosti metafizičkog. Čovek je po njemu sveden na telesne mehaničke funkcije, a svi misaoni procesi su posledica tih istih nepromenljivih fizičkih zakona. La Metri je ostao sporedna slučajnost u istoriji prosvetiteljstva, a njegov neumoljivi ateizam je ostao kao jedva čujni izazov svim pokušajima pomirenja dva sveta. Upravo skulpture – objekti Marka Stankovića u sebi nose antagonizam slučajnog i predvidljivog, stvarajući fini disbalans između suprotnih sila konstrukcije i prirodnih procesa. Upravo zbog toga je Stanković kao naziv svoje najnovije izložbe uzeo jedan matematički pojam iz teorije verovatnoće i statistike „varijanse“ koji predstavlja matematičko očekivanje odstupanja slučajne promenljive od njene srednje vrednosti.
Mašinske strukture i kalupi kao predstavnici jednog tačno definisanog, utvrđenog sistema i odlivci parafina, derivata fosilnih ostataka bića koja su davno nastanjivala ovu planetu, nose u sebi misao o promenjivosti, kretanju materije i transformacijama koje se neprestano dešavaju. Nepromenljivi fizički zakoni koji održavaju čitav sistem u ravnoteži postaju praktično neupotrebljivi u situacijama u kojima materija funkcioniše po sopstvenim pravilima. Slučajnosti koje nastaju multipliciranjem, ritam ponavljanja formi sve je funkciji ispitivanja tih neumitnih procesa.
Različite varijante odlivaka, njihova nepredvidljivost i mnogobrojni mogući ishodi deo su istraživanja kako na formalnom nivou tako i kao deo procesa koji se neposredno odvija u realnom vremenu. Njih možemo posmatrati i kao paradigmatične primere proizvoljnosti savremenog sveta i fluktuacija značenja i vrednosti, pogotovu u polju umetnosti. Suptilne razlike i promene koje se dešavaju tokom vremena uspostavljaju nove relacije u odnosu na nepromenljivu formu koju skulptura kao medij poseduje. Na ovom mestu možemo uspostaviti paralelu sa prirodnim procesima mutacija i varijacija koje čine srž samog procesa evolucije. Bez tih malih promena teško da bi bilo napredka i progresa.
Način na koji forma reaguje kada se izvede u različitim materijalima jedno je od osnovnih pitanja na koje Marko Stanković želi da da odgovor. On ispituje način na koji matematički, digitalni, 3D modeli funkcionišu kada se prevedu u materijalni svet. Transponovani u tkaninu oni dobijaju novu formu, novu strukturu koja u potpunosti zavisi od karakteristika materijala u kome je izvedena. Odstupanja koja se dobijaju su znatna ali takođe i mogućnosti novih oblikovanja i novih čitanja.
Forma kao jedna od primarnih karatkeristika skulpture u radovima Marka Stankovća podvrgnuta je konstantnom ispitivanju. Sa njom se eksperimentiše podjednako i na makro ali i na mikro nivou. Prelazak iz jednog agregatnog stanja u drugi i forme koje nastaju tom prilikom odražavaju nepredvidljivost ali i polaznu osnovu za ispitivanja koja su u osnovi svakog umetničkog procesa.
Tekst: Saša Janjić
Fotografije: N. Ivanović