Dušan SavićOd 0 do U10

|

 

Ako je nezadovoljstvo trenutnim stanjem u kulturi glavni okidač za nastanak samoorganizovanih umetničkih prostora bio slučaj i te 2012. godine, ne mogu da se otrgnem utisku da bi trebalo da imamo bar tuce novih svakodnevno u ovoj vreloj 2018. godini. Veliko olakšanje je da se u trećem monografskom izdanju Umetničkog prostora U10 nećemo toliko baviti doprinosom lamentu nad lamentima o trenutnom stanju domaće kulture, već ćemo proslavljati činjenicu da se grupa od 7 umetnika, sa pridruženom istoričarkom umetnosti, već 6 godina uspešno bori sa sušom kulturnog života Beograda i uz još nekoliko inicijativa predstavlja najbogatiji kanal umetničke meliracione mreže.

Pročitavši neke stare intervjue članova Kolektiva U10, naišao sam na nedoslednost u kasnijoj praksi koju sam uspeo da razumem tek nakon što sam se odlučio da i sam sprovedem jedan kraći intervju sa njima koji mi je dao više odgovora nego što sam ja postavio pitanja. Iako je ideja bila da sam projekat bude nestalnog i nepredvidivog karaktera u smislu njegove materijalizacije u prostoru, traje već 6 godina u kontinuitetu na jednom mestu. Odgovori koje sam dobio su se uglavnom zasnivali na činjenici da je ta trajnost omogućena kroz finansijsku podršku taman dovoljnu da im obezbedi prostor i produkciju publikacije na svake dve godine, ali meni se ipak čini da opstanak ima mnogo više veze sa odgovornošću članova U10 prema celokupnoj umetničkoj sceni i kulturnom životu naše zemlje, ili kako je Iva odgovorila: ,,Odgovornost prema započetom’’. Gde započeto nije nužno sagledivo, a cilj se pronalazi usput. Za sada mi se kao nepromenljivi cilj čini davanje zajednici.

Kao i svaki početak, pogotovo ako su smernice nejasne, najveći prijatelj vam je haos, a najčešći alat improvizacija.Logično je onda, kada se osvrnemo na program U10 od pre 6 godina, da vidimo izložbe umetnika iz ,,kruga porodice’’ koje su istovremeno postavljale ideološke temelje jedne od najbitnijih galerija u zemlji ali i uigravale jedan od najprepoznatljivijih timova u našoj umetničkoj stvarnosti. Sazrevanje članova, za koje se više ne usuđujem da kažem da su mladi umetnici, je proisteklo kako iz samog rada u U10, tako i od posledica istog. Njima samima je ovo bio portal ka prvim koracima u umetničkom osamostaljenju, ali kako se ispostavilo kasnije, i odskočna daska u više različitih smerova. Ono što im se možda činilo u početku kao trostruki salto u nepoznato, danas nama sa strane deluje kao smisleni i sinhronizovani skok. Umrežavanje sa inicijativama sličnog karaktera (artist-run spaces, off-spaces) po regionu i Evropi, dalo je samo vetar u leđa i afirmaciju ideje Kolektiva U10, a umnogome potpomoglo i na izgradnji umetničkih karijera samih članova.

Ogromno iskustvo, koje oni nisu zaboravili da ulože nazad u svoj inicijalni projekat, pretočeno je u lajtmotiv postojanja Umetničkog prostora U10: rad sa umetnicima kojima fali izlagačko iskustvo i hrabrost u preduzimanju tog prvog koraka koji se ponekad čini nemogućim. Situacija koja izgleda kao poraz institucija više liči na pobedu vaninstitucionalnih inicijativa (U10, Ostavinska galerija, Kvaka 22, Baraka) koji u ovoj našoj kultur poplavi praznine na javi jesu jedini katalizator spoznaje realnosti i oaze savremenog stvaralaštva u kojima se mogu čuti i jezici koji nisu nemušti. Zaista sam dosta puta primetio neka nova imena baš u Umetničkom prostoru U10 i video velika pomirenja umetničkih izraza. Sloboda se upravo i rađa na ovakvim mestima i pruža nam priliku za eksperimentisanje, grešku, zabavu, upoznavanje, razmenu. Možda je dovoljno reći samo da nam pruža priliku.

Verovatno najveća novina, nastala kao logistička potreba u cilju utvrđivanja godišnjeg programa i sticanja što boljeg uvida u savremeno stvaralaštvo, ali i kao moralna potreba i težnja ka većoj inkluzivnosti, jeste konkurs koji se raspisuje jednom godišnje. Koliko god da ta promena delovala kao put ka nekom strožem odabiru programa i saradnika, ona zapravo predstavlja pokušaj poziva mlađim umetnicima i kustosima da se osnaže i upuste u izlagačke procese. Prethodnih godinu i po dana su samim tim i rezultovale većim brojem grupnih izložbi i međunarodnih gostovanja što je donelo novo komešanje na samoj sceni i dosta tih prvih prilika. Vredi spomenuti jednu od tih uspešno iskorišćenih prvih prilika i dugoročnu i plodonosnu saradnju između U10 i istoričarke umetnosti Kristine Grebenar, materijalizovane kroz nekoliko programskih novina kreiranih iz pozicije kustosa.

U10 je tokom 6 godina postojanja, od eksperimenta sa vrlo neizvesnim ishodom, postao nezaobilazna stanica u istraživanju savremenih umetničkih ideja u Srbiji, svojevrsni info pultna kome se nesebično dele vredne smernice koje vode i van Kosovke devojke 3. Inicijativa koja je izgrađena na prijateljstvu, volji, požrtvovanju i predanom radu stvara utisak pobede nad strogoćom zatvorenog belog prostora i definitivno otvara vrata i poziva na nesebično deljenje svega raspoloživog. Moj savet svima bi bio da tu priliku i iskoriste.

Meni bi na kraju ostalo da se zahvalim Lidiji Delić, Ivi Kuzmanović, Mariji Šević, Nini Ivanović, Isidori Krstić, Sandi Kalebić, Nemanji Nikoliću i Savi Kneževiću što su na moje pitanje da li su ikada razmišljali o napuštanju projekta U10 svi odlučno rekli NE.