|
2 – 18. jul
Gledati Ninine crteže, ne možete a da se ne predate impresiji da gledate nevinost beline, krhkost duše, upornost ruke, imaginaciju beskraja, suštinu vremena i dodir prostora gde se prelamaju granice vidljivog i nevidljivog… Pred tim, neophodno je zapitati se šta je ta osetljivost, čežnja, strepnja, oklevanje u nekoj fragilnoj sigurnosti, upornosti i istrajnosti umetnice… Zamisliti se pred njenim doticanjem dubinskih pitanja egzistencije, biti ljudskog bića, duhovne slobode, kretanja i promena u ljudskoj neophodnosti opstanka. Moramo se suočiti da se govori o parametrima vere, o opsesijama i posvećenosti gde umetnik zalaže samog sebe kao argument da se mora istrajati do kraja zamišljenog cilja. Umetnost je zagonetka, pravilo, oslobađanje, zadatak i rezultat.
Volela bih da znam više šta ti crteži znače… kao što je jednom napisao Matko Meštrović o Morelletu, rane 1962. godine: „Još nisam dokučio kako pisati o ovim slikama, o ovoj umjetnosti. Tako bih rado to htio znati, baš tako znati o njima pisati, kako one znadu nastajati.“
Nije slučajno prisetiti se Fransoa Morelea na početku 60-tih kada su nastajale nove pojave u umetnosti, jedna za drugom, paralelno, novi realizam, fluxus, neo dada, pop art, op art, kinetička i programirana umetnost, minimalna umetnost, konceptualna umetnost… i kada su se pojavili sa novim apstrakcijama umetnici koji su sledili duh vremena post Bauhausa i razvoja nauke, tehnologije i informatike, i zapravo, dali dragocene, suptilne i skoro neponovljive interpretacije crteža i slikarstva, kao što su Agnes Martin, Šana Horvic, Ema Kunc, Prabavati Mepajil i drugi. Ovi primeri samo markiraju tok vremena kada danas ponovo u naletima digitalnih opsesija i mogućnosti nastaju čudesne ambijentalne, zvučne, mobilne i vizuelne postavke, poput Rjodži Ikede, koje su jednostavno nesagledive u svom potencijalu širenja i prezentnosti.
U tom rasponu istorije i savremenosti crteži Nine Simonović izražavaju osetljivu ambivalentnost između računarskog medija i klasične mauelnosti, kao mešavine memorije znanja i iskustva od ranog detinjstva, i danas, „o kretanjima između (dualnih) vrednosti ili entiteta i traženja da artikuliše formu koju čine sukcesije različitih vrednosti… u zadržavanju i predstavljanju samog oklevanja između njih, vibraciju.“ O tome, dalje iznosi promišljanje o svesnoj „neodlučnosti između steriliteta/svedenosti minimalne, binarne estetike i bogatstva senzibiliteta intimne ekspresije“.
Nina uvodi u rad digitalni crtež, ali zadržava specifičnu taktilnost u gestu i izboru materijalu, kao da oseća kako zvuči, kako se nabira ili je privlači svojom teksturom, da svaki od njih otvara način rada: naborom, bodom, trljanjem, grebanjem… Priroda materijala koje bira često je uvodi u izvodljivost projekata i strukturalnih razrada gesta i mišljenja o: „ritmu, vremenu, repeticiji, pulsaciji, opsesiji, tragu ili ostvaljanju traga, o prisustvu, odsustvu, relacijama, vibraciji, dijalogu, kretanju, percepciji, oklevanju, procesu“… performativnom ritualu koji se ponavlja ponovo i ponovo, kao mantra, kao ritam, titraj, vibriranje promenljive vizure, površine crteža, blage reljefnosti, pravilnosti ili slučajnih poteza, geste u vremenu.
Šana Horvic je stanje trajanja, vibriranja i tumačenju vremena, sjajno izrazila u tekstu: „The self-evidently labor-intensive and painstaking process of creating the drawings themselves suggests their additional role as records of the artist’s own time, labor, and thought.“
Tekst: Biljana Tomić
Fotografije: Branko Starčević, Marko Jevtić i N. Ivanović