|

 

Imali smo sreću da smo bili u mogućnosti da stvorimo U10.
 Rekacija na naš nastanak je bila neočekivano dobra i intenzivna, i na sreću još uvek traje.

Svi smo po svojim afinitetima ušli u ceo proces.
 Uloge su se prirodno rasporedile, svako radi ono u čemu se dobro oseća.

Na glasanje!

Međutim, postepeno se stvari ubrzavaju, množe i postaje sve jasnije da je za dobro funkcionisanje potrebna određena vrsta stručnosti, jer projekti ne počivaju isključivo na entuzijazmu. Tada se suočavate sa osećajem bezizlaznosti, osećaj koji se direktno bazira na odsustvu scene, infrastrukture, novca i nemogućnosti da se posveti neophodno vreme za profesionalan rad. Suočavate se sa dvostrukim licem entuzijazma, onim najboljim i najgorim.

Ne radi se o odsustvu profesionalizma već o nemogućnostima za punim ostvarivanjem profesionalizma.

Svi smo jednaki. Ja mislim da nismo svi isti.

Zato je ovo tako zanimljivo, jer u spektru ponuđenih projekata i onih koje mi sami pronalazimo dolazi do sukoba različitih senzibiliteta i očekivanja i stvara se jedna zanimljiva situacija koja formira težište: ono koje se prirodno određuje po senzibilitetu. Zato je naš program raznovrstan.

Menja se uloga umetnika i odgovornost je danas veća, posebno u sredini u kojoj živimo. Idilična slika stvaraoca, koji sedi u ateljeu i bavi se isključivo svojim radom i povremeno izlaže, je lepa i primamljiva slika, ali za nas je to luksuz. Umetnik mora da izađe iz uštogljene i hermetički zatvorene situacije i prihvati odgovorniju ulogu.

Naša prva zamisao je da radimo sa kustosima koji bi organizovali izložbe. Radimo na tome da ohrabrimo teoretičare umetnosti da se uključe i da daju svoj doprinos, kako bi osvestili malo ovu scenu. Ne mislim samo doprinos našem prostoru, nego mnogo šire.

Mi stičemo iskustvo i menjamo formulacije. To ide sa vremenom i sa različitim situacijama kroz koje stičemo svest o tome šta su zapravo problemi a šta potrebe. Najvažnija je komunikacija između umetnika i kustosa, odnosno dijalog onih koji u prostor U10 donose svoju umetnost i mišljenje.

Uglavnom sarađujemo sa mladim umetnicima koji nisu formirani izlagači. Mi im nudimo svoje resurse i spremni smo da im pomognemo. Ipak, mi nismo u ulozi kustosa u užem smislu te prakse. Širok je dijapazon naše saradnje sa izlagačima: nekada imamo ulogu organizatora, a nekada ulogu kustosa, koji stupa u komunikaciju sa izlagačem, kako bi formulisao indentitet i kontekst svoje izložbe.

Umetnici koji izlažu u U10 su mladi i većina njih nije imala priliku da bude viđena i prepoznata od strane profesionalnih kustosa. Takođe, u Srbiji postoji jedan veliki i bitan fenomen, a to je nekomunikacija između mladih kustosa i umetnika. Shodno tome, naš cilj je da stvorimo prostor za budućnost, gde bi postojala takva saradnja.

Fokus je na mladim umetnicima?
 Da, da. Isključivo. Ne prvenstveno nego isključivo na mladim umetnicima.

Odgovornosti u umetosti ima, i biće je sve više. Ipak, stiče se utisak da su mladi umetnici nepripremljeni na to. Društvena uloga umetnika je drugačija: odgovornija i veća. Umetnik bi trebalo da se posmatra kao intelektualac koji artikuliše svoj rad kroz različite medije, ne samo kroz svoj medij.

Ovo što radimo u U10 je vrlo karakteristično za kontekst Srbije. To ne sme da se izostavi. Kod nas stvari specifično funkcionišu i vrlo su nestrukturisane. Stoga je naš rad posledica ovog konteksta i strukture življenja.

Komuikacija kustosa i umetnika je skoro nepostojeća, a to je pitanje sistema. Trebalo bi da se ona ostvaruje i neguje kroz sistem obrazovanja. Kod nas se ta komunikacija dešava na veoma niskom nivou, skoro beznačajnom. Zato umetnici, iz želje da popune tu prazninu, preuzimaju na sebe dodatne uloge i tu se stvara osećaj odgovornosti: individualni i društveni.

Neki vrlo „ozbiljni“ izlagacčki prostori umetniku u suštini nude jako malo: on dobija zidove a za ostalo se snalazi sam. Ako to prihvatimo kao normalu, dozvoljavamo da uplivamo u opšte stanje letargije.

Ja mislim da postoji samo jedna reč i to je jedino validno, a to je – angažman. Apsolutno.
Mislim da ne postoji ništa drugo.
 Aktivizam!

Aktivizam ili angažman? 
Angažman!
 Ne aktivizam, aktivizam je nešto drugo.

Jednostavno ne možeš više da čekaš da te šira javnost prepozna ili prihvati, bilo da je reč o publici ili o nečemu trećem. Moraš da ukažeš na sebe.

Decenijsko nepostojanje MSU ne osećamo kroz U10, već kao pripadnici društva koje je kulturološki propalo. Muzej savremene umetnosti ne treba da bude servis koji služi umetnicima, već društvu i kulturi. Naravno da nas umetnike to mnogo boli, ali problem je mnogo širi.

Mislim da smo premalo puta kontaktirali određene institucije, ali svaki put kada smo to uradili, izašli su nam u susret. Neki pojedinci su se istakli u tome i oni su jako važni za to što radimo. Mislim da se ljudi još uvek upoznaju sa našim prostorom.

Što se tiče „generacijskog vakuuma“, mislim da je to malo kompleksnije pitanje. To definitivno postoji, apsolutno da. Postoji jedan manjak na mnogo nivoa.

Sadržaj savremenih praksi ne dopire do prosečnog građanina. To što ti kažeš da postoji dvadeset godina vakuuma, znači dvadeset godina nešto ne postoji. Da bi nešto postojalo, mora da postoji praksa koja to dokumentuje. Ako imaš izložbu, sadržaj toga mora da bude objavljen. A ko to objavljuje?

Svaka izložba je process u stupnjevima.

Ovde postoji jedna moralna uslovljenost. Kada kažem „moralna“ ne mislim na etiku već na pitanje emocionalnih očekivanja i sigurnosti u odnosu prema svom radu. Ljudi su previše navikli da rade sa onim što je dostupno i jako teško izlaze iz tog okvira.

JEDAN OD BITNIH PROBLEMA JE ŠTO LJUDI NEMAJU ODVAŽNOST. A ODSUSTVO ODVAŽNOSTI JE POSLEDICA DUGOTRAJNE (MATERIJALNE) UTUČENOSTI. OBRAZOVNI SISTEM NE RAZVIJA TAKVE UMETNIKE.
 MI NISMO IMALI MOGUĆNOSTI DA RAZMIŠLJAMO O VELIKIM I DUGOROČNIM PROJEKTIMA.

Svako od nas je na prvom mestu umetnik pa tek onda član tima U10. Ta funkcija se integrisala u našu svakodnevicu i drago nam je zbog toga. Ovo iskustvo nas je unapredilo na mnogo nivoa, međutim, sa žaljenjem shvatamo da bi sve brže napredovalo kada bismo ovom projektu mogli da posvetimo više vremena.

Težimo tome da što češće sarađujemo sa umetnicima iz inostranstva, jer našoj sceni nedostaju saradnja i uspostavljanje dijaloga.

Neke ciljeve koje smo na samom početku imali smo i postigli. Međutim, bavljenje umetnošću je ozbiljna stvar, bez obzira da li si autor, kustos ili galerista. To je ozbiljna profesija koja traži veliki angažman, vreme, zalaganje, obrazovanje, proučavanje različitih modela i primenu istih. Treba joj pristupiti ozbiljno kako bi se razvijala. Mislim da se mi ovim bavimo više nego ozbiljno u odnosu na vreme kojim raspolažemo.

Očekujemo od umetnika da pokažu količinu entuzijazma jednaku onoj sa kojom mi ulazimo u svaki projekat jer oni, zajedno sa nama, čine ovaj prostor.

Sagovornici: Lidija Delić, Nina Ivanović, Isidora Krstić, Iva Kuzmanović, Marija Šević, Sava Knežević i Nemanja Nikolić