|
24. septembar – 10. oktobar
Očuđenje. Izvući „stvar“ iz (njenog) svakodnevnog automatizma, staviti je u novi kontekst u kom ona ima potpuno novo značenje ili „umetnost je ono za šta ja kažem da je umetnost“.
Autor kao metakustos.
Autorka bira poziciju izostanka autora, liniju konceptualnog. Uzima se predmet iz svakodnevnog života, besmisleni predmet koji se smešta u galerijski, umetnički kontekst i(li)kome se pripisuje (novo) značenje. Autorka prisvaja „tuđe“ (u ovom slučaju kupuje, sa portala „Kupindo“) predmete: daljinski upravljač, ručkice za držanje u kolima, gurtne, čarape, gumice za slavinu… Reč je o selekciji predmeta koje postavlja u galerijiski prostor, stvarajući time prostor novog značenja, metaprostor. Stvar se usložnjava time što ona preuzima i fotografije tih predmeta. Predmet prelazi put od svoje fotografije na internetu preko odštampanih i uramljenih fotografija tih predmeta, zatim i predmeta samih, sve do uveličanih fotografija (štampanih na bilbord papiru). Oko i unutar ovog prostora javlja se misleni konstrukt delimično uokviren, izložen i osvetljen implicitnom pretpostavkom o problemu vrednosti- estetske i materijalne.
Što smo dalje od predmeta bliži smo konstituisanju značenja predmeta.
Autorka preispituje mogućnost konstituisanja skulpuralnog mikrokosmosa kao specifičnog prostora umetničkog dela: prostora (galerije), prostora (tela) predmeta i prostora značenja. Pitanje je da li prisvajanje neumetničkog sadržaja i njegova „umetnička“ kontekstualizacija služi (samo) ukazivanju na činjenicu da jedna stvar znači i biva „drugo“ kada je stavljena u novi kontekst.
Artificijelni svet ne kao stvoreno nego kao ponovo stvoreno.
Umetnik imenuje, označava, prisvaja; umetnički predmet je ivica same njegove predmetnosti koja se izokreće u značenje. A značenje još uvek nije smisao.
Od besmislenih predmeta do mikrokosmosa.
Obodi značenja kao put ka smislu ili – da li je smisao van značenja predmeta?
Od metakustosa do metakosmosa ili nastojanje da se dosegne neosećajni svet. Kada smo na tragu konceptualnog?
*Prenošenje predmeta i njihova transformacija kao svojevrsna (uslovna) deobjektivizacija vodi formiranju mikrokosmosa. Semantičko jezgro ovih mikrokosmosa jeste (i dalje) u njihovoj predmetnosti. Mikrokosmos kao metakosmos ili simbolička egzistencija unutar egzistencije jeste međusvet koji tvori lepo-ružno kao likovnu celinu. Značenje se formira kao recipijentov odgovor na objekat, stvarajući svet proistekao iz sudara predmeta i značenja predmeta kao sudara iskustvenog i vaniskustvenog, dovodeći do realnosti kojoj se ne nazire smisao. Stvarnost predmeta je i dalje nosilac stvarnosti značenja; drugim rečima – svaki misaoni konstrukt je nekonkretan, necelovit poput osujećenog tumačenja.
Tekst: Jovana Buljugić Trifunović
Fotografije: Luka Knežević – Strika