|

23. jun – 2. jul

Konceptualni identitet – Naivna igra, potraga za utopijom ili usud?

Prevazići vlastita (fizička) ograničenja, te kreirati karakter suprotan vlastitoj ličnosti, ljudskom biću je kroz istoriju oduvek bila zavodljiva i privlačna ideja. Uprkos dometima ljudskog uma u oblasti nauke i umetnosti, uspostavljanje balansa između materijalnog prostora i imaginarnog sveta do kraja XX veka i dalje je bilo teoretsko pitanje. Međutim, progresivni tehnološki razvoj, ali i uslovi rada u kapitalizmu, učinili su da u eri elektronske komunikacije fokus u potpunosti bude pomeren na virtuelni prostor. Čitav spektar ljudskih interesovanja, apetita, potreba i fantazija jeste dostupan, a posebno potreba za drugačijim predstavljanjem doživljava svoj klimaks. Iako može biti produkt različitih motiva i aspiracija, izvođenje virtuelnog identiteta postaje deo svakodnevice jer poseduje auru nedodirljivosti koja pruža ljudskoj jedinki neograničen prostor imaginacije. Struktura, formiranje i funkcionisanje virtuelnog identiteta slede logiku fleksibilnosti, obnove, dekonstrukcije, destrukcije i hibridnosti.
Upravo u tom procepu tanke linije između realnosti i iluzije, često dolazi do uspostavljanja umetničkih praksi baziranih na konstituisanju virtuelnog identiteta u cilju artikulisanja vlastite pozicije u odnosu na zatečene društveno političke prilike. Ovde termin identiteta postaje podložan mnoštvu različitih tumačenja i ne mora se nužno odnositi na intervencije u polju elektronskih interakcija i internet-ponašanja. U lokalnom kontekstu, dobar primer takve prakse je pojava Slatke konceptualne umetnice (SU).
Dakle, reč je o entitetu koji započinje komunikaciju sa javnošću 2013. godine, putem jednostavnog oglasa na ružičastom papiru sa sledećom porukom – SLATKA KONCEPTUALNA UMETNICA TRAŽI POSAO. Reč je o štampanom uzorku istaknutom na različitim punktovima u javnom prostoru (umetničke institucije, pijace, autobuske stanice, fakulteti). Ubrzo dotični oglas postaje viralan te proizvodi mnoštvo tumačenja i povećava broj konzumenata, učesnika, saradnika. Na tom talasu dolazi do saradnje sa drugim subjektima koji svesno pristaju da izlažu svoje radove preuzimajući identitet Slatke konceptualne umetnice. Njen sledeći potez jeste novi oglas u kome potražuje umetničke radove, takođe, prevodi oglas na engleski jezik i postavlja ga u pojedinim evropskim gradovima. Početkom 2015. odlučuje se za akciju slanja novogodišnje čestitke u kojoj izražava da želi posao, umetničke radove i podršku u novoj godini. Slede grupne izložbe, objavljivanje knjige kojom sumira svoj dotadašnji rad, web platforma. Konačno, Slatka konceptualna umetnica ostvaruje saradnju sa magazinom ELLE, okuplja nove saradnice koje postaju Slatka konceptualna umetnica te im biva dodeljena diploma za doprinos.
Ma koliko intrigantno pitanje autorstva u ovom slučaju bilo, jer svakako neka osoba mora voditi karijeru Slatke konceptualne umetnice, to postaje od sekundarnog značaja jer je primarno reč o participativnom zahvatu. Potreba SU da ostvaruje aktivnu komunikaciju sa publikom, da je angažuje i podstiče na realizaciju novih ideja, učini je delom sebe, jeste njena primarna agenda. Iako se naizgled rotira oko samoprezentacije, njena praksa podrazumeva upotrebu masovnih medija u otvaranju prostora za kritičko delovanje sazdano na idejama emancipacije kroz kolektiv i samoudruživanje. Upravo na tragu teze čuvenog konceptualnog umetnika Jozefa Bojsa da je svaki pojedinac umetnik koji iz svog stanja slobode, pozicije slobode koju sam iskusi, uči da odredi poziciju ukupnog dela umetnosti budućeg društvenog poretka, SU nastupa pre kao neko ko delegira i okuplja ideje nego kao autorka koja se bori za vlastito mesto pod suncem. Dakle, uključivanjem drugih subjekata bili oni umetnici/ce ili ne, ona problematizuje i večito pitanje profesionalizma odnosno ko se može baviti umetnošću i koji su sistemi valorizacije nečijeg stvaralaštva.
Korak dalje, izvođenje ovog virtuelnog identiteta leži upravo u građenju mnogoznačne strategije bazirane na subverzivnim gestama prezentacije, medijacije i kontemplacije umetničkog dela. Konstantno brišući značenje pojmova autorstva i originalnost imanentnih institucionalnom sistemu umetnosti, SU je istovremeno konceptualna umetnica i angažovani participtaivni projekat, ali i advertajzing kampanja i brend.
Satkana od gomile suprotnosti, nedoslednosti, nelogičnosti a pre svega autoironije, ona uveliko operiše i humorom kao važnim elementom jednog umetničkog rada. Samo njeno ime upućuje na koliziju termina slatka i konceptualna, odnosno njihovo društveno poimanje. Reč slatka sugeriše umilna, draga, svima prihvatljiva, dok je konceptualna teško razumljiva, ozbiljna, kruta, pretenciozna.
Prema tome, reč je o umetničkom hibridu koji se odvija u etapama i čija ispostava u realnom prostoru sugeriše konstantno otvaranje pitanja društvene funkcije i značenja umetničkog dela; na koji način se plasira umetnička ideja, kakav to posao umetnicima treba i kakva je to vrsta podrške koju zahtevaju, samo su neka od pitanja koje SU pokreće. Mistifikacija njenog lika upravo sugeriše mogućnost konstantne transformacije procesa rada, posebno definisanog odnosa između ideja i objekata kao konačnog proizvoda. Ne samo da svako može biti Slatka konceptualna umetnica, već i svačija ideja može biti njena i obrnuto. U toj neprekidnoj igri ruši se bilo kakva hijerarhija odnosa, a mogućnost dijaloga kao okidača društvenih procesa postaje eksplicitna, što bi trebalo da bude zadatak umetničkog dela kao aktivnog elementa jednog društva.

Tekst: Vladimir Bjeličić
Fotografije: Nemanja Knežević