Cher(e)s ami(e)s

Marija Avramović, Selia Gondol i Pol Lana, Polin Lavože, Liz Stufle, Rajčel Marks
Kustoskinja: Svetlana Monuta

|

12 – 26. maj


Beograd, 12. maj 2017.

Cher(e)s ami(e)s,

Želela bih da vam pišem o jednoj izložbi o kojoj već duže razmišljam. Uporedila bih je sa procesom pisanja na način na koji je pisanje promišljala Margarit Duras, organski ga vezujući za stanje samoće, samoće autora i samoće napisanog, u osećanju straha pred neograničenim prostorom praznine i snažne želje da se sa njom suoči. O izložbi kao procesu pisanja u prostoru, ispisivanju prostora gestom, pokretom, materijalom, ritmom.

Taj prostor, naizgled neutralan i bez značenja, beskrajno slobodan i u isto vreme nepredvidiv i neizvestan, preobrazio bi se u prostor dijaloga i deljenja, susreta individualnog, ličnog, intimnog sa drugim, sa društvenim i spoljašnjim.

Izložba bi se razvijala u nekoliko poglavlja: la mer, le déplacement, la rencontre… Kao polazište uzela bi upravo iskustvo neprekidnog kretanja. Kretanja unutar i izvan samog formata izložbe koje bi bilo ritmički oblikovano rasporedom radova, njihovim međusobnim odnosim i interakcijama. U telesnom iskustvu fluidnosti doživljaja vode, mora, Polin Lavože istražuje nepregledne i neograničene teritorije mogućeg naspram usamljenosti i krhkosti pojedinca koji u njima luta. Iako na prvi pogled i u svojoj strukturi klasične i figurativne, kompozicije Liz Stufle izmeštaju se iz sopstvenog ograničavajućeg okvira, ličnog i oniričnog sveta i prelivaju u vanslikarski prostor poroznih granica fikcije i realnosti. Rajčel Marks će telom, gestom, zvukom mapirati sam izložbeni prostor, utiskujući u njega sopstveno intimno iskustvo traganja i putovanja. Izrazita sloboda sa kojom Marija Avramović bira svoje materijale i međusobno ih prepliće, stvara hibridne teksture monumentalnih i efemernih mapa, putokaza. Koautorski rad Selie Gondol i Pola Lana koncipiran za ovu izložbu bio bi vizuelni izraz neočekivanog ali nadasve željenog susreta koji bi se mogao dogoditi.

O čemu bi ta izložba govorila? I da li izložba priča, pripoveda, ili bi se mogla sagledati kao jedno autentično kolektivno iskustvo koje se poput živog organizma razvija i evoluira kroz relacije i interakcije umetnika, kustosa i publike u određenom prostoru i vremenu. Da li je ona delo pojedinca ili kolektiva, kako su se tome nadali Lotreamon, nadrealisti, Branko Miljković tvrdeći da će poeziju pisati svi. Ta izložba bi tragala za jednim drugačijim gestom pisanja, otvorenim i angažovanim, kao izraz potrebe za neprestanim preispitivanjem politika prijateljstva.

Svetlana Montua