Gde god vetar duva

Sava Knežević

|

28. jul – 11. avgust


Izbor teme izložbe „Gde god vetar duva“ se kako simbolički tako i egzistencijalno vezuje za život u urbanom ambijentu i u savremenom dobu, pri čemu konkretno aludira na njegovu moguću modifikaciju. Predmet koji se repetira u radovima, a čija prisutnost u urbanoj sredini neizbežno sabira ostatke intenzivnog života urbanih prostora evidentirajući svu raznovrsnost paralelnih životnih tokova tih prostora i dovodeći u pitanje funkcije javnog komunalnog sistema i sistema obrazovanja, otvara prostor za umetničko istraživanje koje je suočeno sa pojmovima kao što su grad, mišljenje, iskustvo, identitet i kolektivna svest.

Na nivou osnovne konstrukcije, polazna tačka je preispitivanje lične istorije tako što su, bez pristrasnosti, analizirani aspekti ličnog mišljenja i iskustva. Oslanjajući se na teoriju iskustva, Mauricio Feraris je upravo analizirao tendencije koje pasivno deluju unutar mišljenja i iskustva. Ispostavlja se da je veći deo našeg iskustva, ma koliko istančano ono moglo da postane, snažno oslonjeno na već jasan teren na kojem pojmovne šeme organizuju znanje. Upravo ta premisa je uzeta kao dominanta za obradu teme u kojoj se određene istoriografske vrednosti i informacije sagledavaju kao predmet vizuelne analize i artikulacije. U tom smislu, cilj nije da se u prvi plan istakne lično sećanje već da se stvori posredna veza između sećanja i diskursa koji funkciju gradskog mehanizma vidi kao predmet izučavanja. A ta veza je obično podređena blagoj parodiji. Naime, postojeći objekti bi trebalo da u očima „običnih“ građana bude asocijacije funkcionalnosti, a da ostanu nedokučivi izvan svoje osnovne upotrebne funkcije. Time se oni upisuju u svest kao institucijalizovana forma znanja i kao takvi utiču na specifičan sistem gledanja i reprezentacije stvarnosti. Zato je ovo ogled o opsesivnom (istorijskom) interesu da se nešto usadi kao opšta istina, što se suprotstavlja ideji funkcionalnosti koju grad nameće i demonstrira da je grad baziran na upravo suprotnoj ideji.

Na širem planu, radovi testiraju sopstvenu poziciju unutar kolektivnih i individualnih memorija. U njima se ono što je predstavljeno uvek javlja u veoma posredovanom obliku. Njihovo multiplikovanje zahteva razuman pogled produženog trajanja: kontemplativan i aktivan. Služeći se postupkom dokumentovanja, post-obrade i interpretacije, radovi bi trebalo da aktiviraju određene kodove prepoznatljivosti uzimajući u obzir istorijski, socijalni i demografski kontekst. Repeticijom iz slike u sliku prizor se ne menja i ne evoluira, uprkos pokušaju da se iz drugog plana razloži analogijom kolorističkih odnosa. Ponavljanje rastavljenih predmeta odražava duh sebe samog, a s druge strane je čitljivo kao potajni označitelj istorijskih događaja. Samim tim, iako interpretirani objekti upućuju na ličnu prošlost, oni istovremeno nameću globalna pitanja o istorijatu jednog društvenog konteksta i proizvoljnoj prirodi identiteta.