Kako sam prvi put u životu svesno doživela osećaj erotike zahvaljujući Emtiviju: Dejvid Bouvi, China Girl

Iva Kuzmanović

|

14. jun – 7. jul


Jasno se sećam dva događaja iz najranijeg detinjstva. Prvi je onaj kad sam prvi put u životu svesno doživela izlazak sunca. U samo svitanje sam se slučajno našla na terasi kuće u kojoj smo letovali. Dolazeći sa istoka, iznenada me je oblila bujica tople, istovremeno meke i moćne svetlosti koju nikad do tad nisam poznavala. Jasno se sećam oduzetosti usled prizora kome sam prisustvovala razgoračenih očiju.

Drugi događaj je vezan za prostor dnevne sobe. Sećam se da sam, verovatno krajem osamdesetih, gledajući spot Dejvida Bouvija za pesmu China girl, zaista prvi put svesno doživela osećaj erotike, uzbuđujuće zavodljiv, sladak i privlačno opasan. Svaki put kada bih kasnije u životu gledala ovaj spot, u nekom pozadinskom mentalnom procesu bih bila u potpunosti svesnačinjenice da sam kao dete prvi put u životu prepoznala taj osećaj zahvaljujući upravo toj sceni.

Rad Kako sam prvi put u životu svesno doživela osećaj erotike zahvaljujući Emtiviju… je nastao iz potrebe da revalorizujem sadržaj sopstvenog sećanja i, na drugačijem nivou, odnos prema sentimentalnosti uopšte.

Osnovni motiv, romantični pejzažkoji prikazuje zalazak sunca i ljubavnike u talasima, prvobitno je izveden u tehnici ulja na platnu. Repetativno izvođenje osnovnog motiva u ovom tradicionalnom slikarskom mediju, koji sam po sebi iz tehnoloških razloga zahteva vreme za izradu, uslovilo je ponovno kontinuirano proživljavanje sentimentalnog iskustva, prisećanje na prošlo vreme: analogne televizore, proizvoljne mrlje i preprženost kolorita reprodukovane slike sa VHS kaseta, sećanje na fotonski prizor urezan u detinjstvu. Učestano ponavljanje motiva koji oscilira između odrednica romantičnog, erotskog i kiča, izaziva osećaj nelagodnosti tako da slike, kao rezulatati umetničkog postupka, odražavaju disonantni odnos prema sentimentalnosti. One su, istovremeno, i omažnjenoj nekritičnoj nevinosti, i ironičan otklon od iste.

Daljim tretmanom, slika dobija funkciju predstave. Uprizorena scena postaje veća od života, istovremeno na dohvat ruke i nedodirljiva, usmerava posmatrača na, često inferiorno, mesto promišljanja sopstvene pozicije u odnosu prema sećanju. Temporalnost sećanja, njihova nestalnost uslovljena protokom vremena, dodatno je naglašena uključivanjem video instalacije i audio zapisa u postavku. Ambijentalno okruženje tako postaje svojevrstan mizanscen koji posmatraču obezbeđuje vreme (i prostor) za promišljanje.

Time may change me, but I can’t trace time
stih iz pesme Changes, Dejvida Bouvija