Perspektivni na margini

Sanja Ćopić i Milan Đorđević

|

10 – 19. maj


Sanju Ćopić i Milana Đorđevića bismo mogli nazvati mladim, neafirmisanim, emerging umetnicima. Oni iza sebe imaju završene umetničke fakultete, određeno izlagačko iskustvo, ali i puno radno vreme u sasvim drugim strukama. Oboje su dobitnici nagrada koje ih označavaju kao perspektivne mlade umetnike, ali se pitaju kako ih ta titula određuje u umetnički maloj i marginalnoj sredini u kojoj se bavljenje umetnošću ne smatra perspektivnim zanimanjem.

Mladi umetnici se nalaze u procepu između tek okončanog studentskog statusa i pozicije priznatih i prepoznatih umetnika. Obavljaju različite poslove koji im obezbeđuju egzistenciju, pa se umetničkim radom ne bave redovno. Šta je u tom slučaju za njih umetnost? Posao, karijera ili skup hobi? Pošto od nje ne prihoduju, da li pre može da se definiše kao hobi: aktivnost kojom se bave u slobodno vreme, koja služi za zadovoljstvo i zabavu. Ako se nešto za šta se umetnik školovao svodi na hobi, da li odnos prema tome može da bude dovoljno ozbiljan i posvećen? Većina nema ateljee, već stvaraju u stanovima, sobama, garažama, koji često kasnije služe i kao neadekvatna skladišta za radove, koji mogu da se oštete ili zagube. Novca za produkciju uglavnom nema, pa na finalni proizvodi neretko više utiču finansije, a ne početna zamisao.

Nesigurnost jeste prisutna na svakom početku, ali nedostatak podrške i jasnog cilja, preterana samokritičnost, težnja ka zamišljenom idealnom i velika očekivanja dovode do parališućeg straha od neuspeha. Milan je u svom radu ekstrovertan. Rastrzan je između ličnog senzibiliteta i likovnih fantazija s jedne, i želje za dobijanjem javnog priznanja za svoj rad s druge strane. Ponekad postaje svestan ograničenog dometa svoje umetničke karijere i tada uživa u slobodnom vremenu, ili nagradi sebe nekim lepim predmetom. Sanja je, s druge strane, okrenuta ka sebi. Njoj je najteže da se suoči sama sa sobom i da shvati sebe i svoj rad dovoljno ozbiljno, prevaziđe večite prokrastinacije i izgovore, rad u poslednjem trenutku, improvizaciju i otaljavanje. Ona se bori da izađe iz začaranog kruga preispitivanja sopstvene vrednosti, iskrenosti i prave posvećenosti svom radu, samosažaljenja i kukanja, i pokušava da se nosi sa osećajem odgovornosti prema svom talentu, školovanju i viziji o budućoj karijeri.

Posmatrajući iz različitih uglova, ali polazeći od duboko ličnih osećanja i pitanja, oni prevazilaze subjektivne okvire i bave se egzistencijalnim i karijernim problemima koji se tiču čitave scene. Od samih pokušaja i motiva za stvaranje umetnosti, preko preispitivanja sopstvenih pozicija na sceni do odnosa sa publikom i kritikom, Sanja i Milan ne kriju da za ova pitanja i probleme nemaju rešenja, ali se nadaju da će kroz rad, izlaganje i diskusiju biti malo bliže njihovom prevazilaženju.

Sanda Kalebić