Srce tame

Katarina Petrović

|

8 – 24. decembar


Signal / Šum

Some say it’s conversation
But you hear incoherent cries
Like static between two stations
William insists it ain’t just noise
P. Blegvad – Blue Eyed Wiliam, 1983

Sve što je čovečanstvo ikada uradilo i iskusilo desilo se u određenom prostoru i vremenu. Ipak, razumemo toliko malo o postanku prostora i vremena. To znači da, zahvaljujući tehnološki naprednim načinima posmatranja, možemo da uđemo u trag poreklu postojećih stvari, a ne i da uđemo u trag samom postojanju. Ograničeni konačnošću sopstvenog postojanja, kao smrtna ljudska bića, skloni smo da produžimo određeno iskustvo vremena, raspon između rođenja i smrti, do kosmološkog nivoa. Da razumemo takoreći šta je to što je rodilo naš univerzum, sve univerzume (postojeće i moguće / potencijalne).

Majka, ono što rađa, tačka postanja, nalazi se u srži reči „materija“, od latinskog korena reči „mat“, označavajući „majku“ – ono što rađa, trenutak postanja. Postanje, koje je izgubljeno nakon našeg začetka na ovom postojećem svetu. Trenutak njegovog konačnog gubitka, kada majka umre, uvek je trenutak apsolutne egzistencijalne krize: gubitak porekla je apsolutni „teror“ (egzistencijalni strah), tačka apsolutnog mraka, brzo uklonjena svetlom postojanja.

Uprkos ovoj prevelikoj izloženosti onome što zaista postoji, ovde i sada, džangrizavo osećanje ostaje za nama, maglovito prisutno u pozadinskom šumu dnevnih tokova i aktivnosti. Šta je izgubljeno postanje? Kako sam ja postao, kako je sve ono što zapravo postoji postalo? Šta je prethodilo ovom trenutku postanja? Slično načinu i značaju analize pozadinskog šuma tokom kosmičke radijacije, koja nam može pružiti tragove postanja našeg postojećeg univerzuma. A ipak, odgovori na ova pitanja nam izmiču kroz večnost vremena.

Da li možemo da se približimo trenutku postanja proučavajući obrasce ovih šumova, gledajući u tragove, signale iz prošlosti pre postojanja ljudi? Da li postoji značenje, semantika, u tim emanacijama šuma aktivnosti i radijacije? Da li možemo da ih učinimo razumljivim? Da li možemo da stvorimo tehnološku opažajnu protezu koja je adekvatna veličini i intenzitetu kosmičkog generisanja podataka?

Zanimljiv efekat takve opažajne mašine je taj što ona veoma brzo počinje da radi na nivou i intenzitetu (brzini) koji prevazilazi granice ljudskog kognitivnog aparata. Gledanje zahteva vreme, minimalan period izloženosti, ispod kog ništa i nije vidljivo. Ove opažajne mašine imaju ultra kratko vreme obrade, one prekoračuju ljudsku percepciju i nestaju izvan nje. Zbog toga, sve što one opaze nama ostaje potpuno nepoznato. Nemamo nikakav pristup njihovim procesima jer je njihovo trajanje prekratko da bi ljudski kognitivni aparat išta opazio.

Sva ova pitanja su u srži umetničke potrage kojima se radovi Katarine Petrović bave – uglavnom ne dajući odgovor.

Možemo se zapitati, da li je potraga za trenutkom postanja i njegovog nastanka, stoga prvenstveno apsurdan poduhvat?

Odgovor je: „Da!“, ali taj poduhvat je i pored toga nerazrešivi deo ljudskog postojanja.

These noises, do they serve a purpose?
Or are they merely arbitrary?
P. Blegvad – Blue Eyed Wiliam, 1983

Erik Klautenberg je teoretičar kulture i medija, pisac, nastavnik i kustos. Živi i radi u Holandiji.

Pitanje postanka svemira je verovatno jedno od najfundamentalnijih u čitavoj nauci. Postoji sve više detaljnih teorija koje objašnjavaju kako su od prvobitne energije, koja je nastala tokom Velikog praska, nastali atomi, molekuli, zvezde, planete i živi svet. Teorija o poreklu bi trebalo da objasni kako je kosmos nastao ni iz čega. Međutim, kako ništa može da bude uzrok nečega? Današnja kosmologija izbegava ovo pitanje tako što poreklo sveta vidi kao matematički „singularitet“, tj. kao tačku u kojoj vreme, prostor i zakoni prirode prestaju da postoje. To znači da ne možemo da ekstrapoliramo unazad do onoga što se desilo pre Velikog praska.

Ipak, na nivou kvantne fizike nam uzrok zapravo ni ne treba. Na primer, uzmimo radioaktivni atom. U nekom nasumičnom trenutku vremena, on će se raspasti na manje čestice. Šta je prouzrokovalo da se atom raspadne baš u tom, a ne u nekom drugom trenutku? Po kvantnoj teoriji, to nije moguće utvrditi: postoji elementarna neodređenost ugrađena u tako mikroskopske procese.

Ovaj princip neodređenosti važi čak i u praznom prostoru, tj. onome što fizičari nazivaju vakuumom. Po definiciji, ukupna energija u vakuumu je jednaka nuli, jer u njemu nema ničega što bi tu energiju sadržalo. Ipak, po kvantnoj teoriji, lokalna energija vakuuma je zapravo neodređena i, u dovoljno kratkim vremenskim intervalima, ona može da dosegne proizvoljno velike vrednosti. Ova nepredvidiva variranja energije se zovu „kvantna fluktuacija vakuuma“. Ona se pojavljuju kao par virtuelna čestica – antičestica. Zovemo ih „virtuelne“ jer one postoje toliko kratko, da ne možemo direktno da ih posmatramo: novonastala čestica i antičestica se gotovo odmah međusobno unište.

Da bismo stvorili svemir ni iz čega, potreban nam je i dodatni mehanizam koji bi odvajao čestice i antičestice, pozitivne i negativne energije, tako da vakuum s nultom energijom može da dobije diferenciranu strukturu. Primer takvog mehanizma je Hokingova radijacija: ako crna rupa usisa antičesticu, ona ne može da uništi česticu s kojom ide u paru, i samim tim čestica može da nastavi da postoji. Stoga se čini da crne rupe (koje zadržavaju negativnu energiju) emituju i zrače čestice (koje nose pozitivnu energiju). Ali, ovaj mehanizam zahteva postojanje crne rupe, pa samim tim ne može da objasni poreklo svega.

Potraga za odgovorom na pitanje kako je svemir mogao da nastane iz prvobitnog haosa kvantnog vakuma i dalje traje. Razumevanje tog fenomena će zahtevati fundamentalno novu konceptualizaciju spontanog kreativnog procesa. Postoje procesi koji generišu diferencijaciju u inicijalno homogenom medijumu, dajući mu smislenu strukturu. Moja istraživanja u polju teorijske fizike, teorije sistema i kibernetike su fokusirana na procese „razbijanja simetrije“ i „samoorganizacije“, kao i na povratne mehanizme koji ih snabdevaju. Primer samoorganizacije je stvaranje kristala u inicijalno homogenim rastvorima soli koji isparavaju.

Umetnički rad Katarine Petrović sadrži kako konceptualno, tako i fizičko istraživanje ovakvih procesa. Na primer, njena instalacija „Origin“ pokušava da stvori fizički vakuum u staklenoj posudi, dok generiše zvuk koji se odbija između mikrofona i zvučnika. Rad „Lexicon Liber Novus“ koristi algoritam koji generiše stalno rastući tekst od nekoliko početnih reči. A „Cosmologicus“ omogućava da svemir napiše sopstveni poetični tekst, tako što koristi sličan algoritam kako bi pretvorio jačinu radijacije koje emituje planeta Jupiter u reči. Na ovaj način, Katarina Petrović ispituje „srce tame“, ničiju zemlju između nauke i umetnosti, filozofije i duhovnosti, gde poreklo ostaje skriveno.

 

Više detalja na:

Heylighen, F. (2010). The Self-Organization of Time and Causality: Steps Towards Understanding the Ultimate Origin. Foundations of Science, 15(4), 345-356. https://pdfs.semanticscholar.org/bb79/dccdcc7c832badcae98ffdecf163945255ed.pdf

Petrović, K. (2018). On Cosmogony (ECCO Working Papers No. 2018-02). Retrieved from http://katarinapetrovic.net/on-cosmogony.pdf

 

Frensis Hejligen je kibernetičar i teorijski fizičar. Radi kao naučni savetnik na Slobodnom univerzitetu u Briselu, gde je i direktor transdisciplinarnog istraživačkog centra CLEA.