„Telo je istovremeno najčvršća, najnedostižnija, najiluzornija, najkonkretnija, najmetaforičnija, sveprisutna i večno udaljena stvar-mesto, instrument, okruženje, singularnost i mnoštvo. Telo je najneposrednije i najdirektnije svojstvo mog društvenog bića, neophodna karakteristika mog društvenog pozicioniranja, i ličnog osvešćivanja dok je istovremeno i aspekt mog ličnog otuđenja u okruženju.“[1]

Živeti u savremenosti na prvom mestu znači živeti u vremenu ispunjenom nesigurnostima i rizicima. U takvom sistemu, „potraga za izgubljenim vremenom“ je sentimentalna ideja, zamenjena konstantnom i daleko kompleksnijom potragom za izgubljenim, zamagljenim sopstvom, gde fenomen naglašenog interesa za telo dolazi kao prirodan rezultat. Kada se makro univerzum ispostavi kao bolno nesiguran, mikro univerzum postaje jedina zona sigurnosti, a povratak na „ja“ univerzalan odgovor pojedinca. „Ja“ je jedino mesto kontrole, i uporište izgradnje identiteta, čime telo postaje mesto direktne inskripcije i projekcije želje.
Kao osnovne karakteristike takvog novog poretka, postavljaju se heterogenost i hibridnost, koje se ogledaju u radovima sve tri autorke, i one postaju osnovna jedinica pozicije nove subjektivnosti u kojima su mnogostruke potencijalnosti predominantne a pred pojedincem se otvara niz pitanja: kako se u takvoj konstelaciji uopšte formira sopstveni identitet? Šta utiče na njega- društvo, iskustvo, pojedinac? Postoji li konstanta koja ga definiše? Da li sam ja svoje telo i ko sam ako nisam ono?

Poigravajući se sa kategorijama „autentičnog“ i „kreiranog“ identiteta, i njegovom fleksibilnošću pred zahtevima sopstva i društva, izložbom Tereni tijela aktuelizuje se povratak na „ja“ i aktivira čitav niz ovih i sličnih pitanja u vezi sa identitetom i telom kao oruđem mapiranja sveta oko sebe. Problematizuje se uticaj strukturalnih faktora na pozicioniranje tela u savremenom društvu, pri čemu autorke Terene tijela konstruišu kao autentičan teren za udruženo polje delovanja, i daju svojevrstan kaleidoskopski odgovor – fluidan, multifasetan, daleko pre spektar mogućnosti nego determinisano rešenje, kao što je uostalom i sam identitet.
Ukoliko ga shvatimo kao proces kontinuarne mutacije kojim se produkuju i reprodukuju jedinstveni narativi o sebi, kao što tvrdi Gidens, identitet postaje refleksivni projekat i objekat individualne odgovornosti koji je u perpetualnom procesu nastanka. U tom postupku izgradnje, telo ima ulogu oruđa njegovog definisanja i konstituisanja, i kao takvo preuzima sintagmu „telo kao projekat“[2]. Na taj način ono sve više postaje lični projekat, predmet autokreacije dok je istovremeno podložan i spoljašnjim uticajima.

Taj uzročno-posledični odnos međusobne interakcije sveta i pojedinca najdirektnije potvrđuje performativni deo Jovaninog rada u kom obrisi svega što je okružuje postaju sastavni deo njene celovitosti, ogledajući se u njoj. Jovana se postavlja kao tabula rasa sposobna za preuzimanje bilo koje uloge, identiteta, emocije koje ispituje u video radu, a„Ever after“ potvrđuje u kojoj meri igranje uloga omogućuje aktiviranje nebrojenih mogućnosti transformacija. S druge strane, ma kako bezbrojne bile mogućnosti Teodora se u svom radu „Champion“ okreće onome što joj je najpoznatije – sopstveno telo. Ironično, svedeno samo na „ljušturu“, multiplicirano, apstrahovano i istrgnuto iz prirodnog konteksta, telo postaje nepoznanica sa sopstvenim pravilima tj. izostankom istih, kojim se ispituje potreba za prilagođavanjem i deformacije koje ono nosi. Od ground zero i Jovaninog fizički prisutnog tela, preko Teodorine (de)materijalizacije, Brigita se finalno „oslobađa“ tela u potpunosti. Zahvaljujući virtuelnoj realnosti, „oslobađanje“ od prirodnog, ili barem svakako materijalnog tela je moguće, čemu se i teži, kao i uspostavljanju odnosa bez fizičke prisutnosti prezentujući se kroz neku od eksperimentalnih vizija sopstva. Ultimativna savremena transcedentalnost.
Ako se uzme u obzir da jedna od osnovnih manjkavosti ljudskog tela jesu njegove granice, onda im Tereni tijela svojom fluidnošću i heterogenošću sasvim sigurno odolevaju postajući time savršeni agens bivanja u svetu.

 Teodora Jeremić

[1]Bryan S. Turner, The Body and Society: Explorationsin Social Theory, Oxford, Basil Blackwell, 1984, str. 8.
[2]Giddens, A, Modernity and Self-Identity. Self and Society in the Late Modern Age, Stanford, Stanford University Press, 1991, str. 54.

Fotografije: N. Ivanović, Miloš Radunović