Gorana Bačevac i Sofija Sadžakov

|

6 – 21. septembar

„Send me a picture of your room“ je samostalna izložba umetnica Gorane Bačevac i Sofije Sadžakov čiji koncept omogućava da intimno, ali ujedno i nedokučivo, razmišljamo o konceptu prostora. Iako dolaze iz različitih sfera (i geografski i sociopolitički) i rade u različitim medijima, obe umetnice se bave značajem doživljaja prostora, kako fizički tako i psihološki. 

Knjiga francuskog filozofa Gastona Bašelara, Poetika prostora (Gaston Bachelard, La poetique de l’Espace)^[1] se bavi ličnom i emotivnom percepcijom arhitektonskog prostora. U formi fenomenološke studije, Poetika prostoradaje uvid u koncept privatnosti doma, spavaće sobe, i emotivni odgovor koji pojedinac može imati percipirajući određeni prostor kao svoju bezbednu zonu. Oslanjajući se na ovu tezu, umetnice prave iskorak preispitujući posmatračev koncept izložbenog prostora kroz (de)konstrukciju digitalnih formi – dozvoljavajući mu da se prošeta kroz njihov privatni prostor i imaginarne utopije. Njihov kreativni proces je ručni rad i može se tumačiti kao komentar na naš vlastiti odnos sa tehnologijom i uticaj tehnologije na stanje društva. Koristeći spavaću sobu kao osnovnu potku za kreiranje iskustva, umetnice razmišljaju o svom ličnom, ali istovremeno i opštem osećaju, šta određeni prostor predstavlja, posmatrajući spavaću sobu kao posredničku zonu između posmatrača i umetnika. Omogućivši publici da posmatra umetnički rad samo sa određene tačke gledišta i u određenom vremenskom okviru, umetnice ipak uspostavljaju granice. Međutim, svaka definicija Mi i Ja ustvari implicira uspostavljanje nekih granica, a te granice predstavljaju mesta uočavanja Sebe i Njih, što implicira da definisanje sopstva je moguće samo i uvek u odnosu na ono drugo.

Umetnice polaze od sebe i komuniciraju sa izložbenim prostorom na isti način kao što komuniciraju između sebe, pri čemu se stvara utisak da prostor izgleda kao izgrađen za potrebe izložbe, a ne obratno. U Goraninom radu svesni smo da vidimo i prepoznajemo oblik ali ga istovremeno i ne vidimo, dok se naše oči prilagođavaju pikselu i distorzovanoj slici. Sa druge strane, Sofija polazi od tibetanskog rituala stvaranja peščanih mandala koje svojom prolaznošću navode na saosećanje i blagostanje. Koristeći ovu drevnu tehniku, Sofija rekreira šeme i obrasce koje su deo njenog detinjstva. Zakoračiti u nečiji umetnički rad, ležati u tuđem krevetu je intimno i ranjivo, ali kroz taj čin nas umetnice uvode u sam rad čiji subjekat i učesnik postajemo Mi. Soba postaje prikaz naših unutrašnjih pejzaža (inscapes)^[2].

 Tekst: Nikoleta Marković