Ako se dobro proživi, život je dovoljno dug

Una Knežević

|

20. avgust – 5. septembar


Fotografija ljudskih bića ne sme stvoriti uverenje da je kadra da na snimku uhvati biće koje će fotografisati: ona ga uvek promaši, snimivši samo jedan njegov mogući izgled, zavisan od subjektivnog pogleda i tehničke aparature. Umetnik istražuje upravo to područje vidljivog a nesaznatljivog. Gledati ne znači što i videti, a umetnik nam upravo može prikazati i drugi ugao gledanja i možda otvoriti neke druge svetove, drugo znanje. Znanje o objektu? Možda, ali nije li to pitanje vezano za neku tajnu? Ukratko, fotografija nas i dalje progoni svojim ključnim pitanjima: Šta je objekt koji će se fotografisati? Šta je stvarnost? Kako se može stvoriti delo na osnovu ovakvog manjka očiglednih odgovora? (Sulaž, Fransoa, Estetika fotografije Gubitak i ostatak, 2008, Kulturni centar Beograd)

Za mene, porodična historija je ključna tačka presecanja kolektivnog nesvesnog i pojedinca. Polazište je bio porodični foto-album sa fotografijama koje sam snimila svojim analognim foto-aparatom. Roditelji su svedoci mog detinjstva i razvoja. Fotografisala sam ih tokom novogodišnjih praznika početkom 2019. godine. Ambijent je bio naša dnevna soba, koja se nije menjala u poslednjih 30 godina. Božićni ukrasi koje imamo su uvek isti, a svaki od njih ima posebno mesto. Samo vreme prolazi.

Slike velikog formata doprinose umanjenju intimnosti fotografija koje su bile predložak. Ono što je nekada bilo u malom formatu fotografije, dostupno svakodnevnom gledanju i listanju foto-albuma, dnevnika i sakupljenih sećanja postaje monumentalno, ohlađeno, lišeno personalnog i intimnog. Zanima me atmosfera i sadržaj slike. Fotografija mi služi kao predložak, koji dalje intuitivno razrešavam. Moja slikarska paleta je intuitivno odabrana, ona je ekspresivna i slobodna. Bitno je da se moje slike gledaju uživo, jer samo prisustvo slike i njena materijalnost samo tada dolazi do izražaja.