|
11 – 26. septembar
Ako se život živi uglavnom nesvesno, onda onaj ko poseduje električna kola i platforme u okviru kojih funkcionišemo, određuje kakve vrste akcija preduzimamo. U postvirusnoj dominaciji digitalnog, društvene mreže se sve više poimaju kao ekvivalent stvarnom iskustvu, te fizički umetnički predmet iznova potvrđuje svoje analogno prisustvo. Bivajući starijom tehnologijom, možemo prozreti kroz njegove iluzicionističke konstrukte i osetiti kako nas i dalje osvaja artikulišući prostor koji poznajemo svojim telima.
Slično tome, važno je i fizičko putovanje radi dovoženja radova u Beograd. Vožnja se protezala od Velike Britanije, zapadnog ruba Evropske unije (koji će se uskoro naći i izvan nje), kroz EU do Srbije, koja se nalazi na njenom istočnom obodu. Navigovali smo stvarnim, fizičkim putnim mrežama dok su se granice otvarale i zatvarale usled rasplamsavanja virusa korona.
Postojane skulpture Džona Kipsa se služe jezikom rođenim iz fuzije utilitarističke estetike bezbednosnih barijera i modernizmom minimalističkog pravca. Komponente koje zaokružuju umetnička dela su pažljivo izrađene, otuđene od okoline površinama tretiranim bojama za drvo.
Slike iz ciklusa „Kalendar“ Dena Pastajnera zasnivaju se na kalendarima mesečevih mena u slojevima kombinovanih sa pejzažima. „Dani“ su obeleženi polumesecima izrađenim akrilnom bojom uz korišćenje šablona puta. Uljana boja je zatim utisnuta odozdo tako da formira „zemlju“. Mreža platna doslovno posreduje boju, stvarajući neku vrstu denaturalizvanog prostorno-vremenskog dijagrama.
Našu percepciju vremena iskrivljuju algoritmi kapitala. Klimatski kolaps se ubrzava, susedna godišnja doba se međusobno prožimaju, dolazeće nedelje sadrže i leto i jesen. Nacionalne granice se učvršćuju.
U filmu „Dugo zbogom“ Roberta Altmana iz 1973, privatni detektiv, zbunjen situacijom u kojoj se nalazi, izgleda kao da mu ponestaje vremena. On ponavlja: „Nemam ništa protiv“, sve dok ne počne da ima.
Fotografije: N. Ivanović