Varoš nova

Ljiljana Šunjevarić

|

28. maj – 13. jun


Štipa za oči a zasenjuje. Teško je i prija. Crnilo koje se belasa. Platna-prizori Ljiljane Šunjevarić nude se oku kao pogled kroz prozor. Uobičajeno ovećeg formata, mogao bi to biti prozor voza ili autobusa koji se kreću povremeno zastajkujući ili blago ubrzavajući u zavisnosti od putanje koja pak uvek kroz noć vodi ka zori. Promiču udaljeni zatamnjeni predeli ili u krupan plan upadne svetlo i posmatrača tera da ustukne. Onaj ko je tim putem hodio jasno će naslutiti da je umetnik posmatrača poveo Ibarskim putem, ka Kosovu i Metohiji. Kroz tu žilu odlaženja i vraćanja, putovanja kroz predele na kojima se smenjuju i prožimaju drumske postaje, industrijska čvorišta, mostovi, naseobine i groblja, uporišta ljudskog života i smrti – trajanja – uspostavlja se egzistencijalni odnos umetnika i posmatrača-saučesnika sa prostorom u kome živi.

Svako je putovanje mala seoba. I sve što se kreće ne prolazi ako se smatra da prolaziti znači nestajati, prestajati postojati. Sve je tu. Na tamnoj pozadini belasaju se svedoci postojanja i ta belasanja bude iz dremeži, ne dozvoljavaju oku da postane nevideće. Kao što su sve reči sadržane u svakoj pojedinačnoj, svaka je u svaku upisana i svaka je opterećena značenjima svih drugih, koja nisu njena a opet joj pripadaju – kao teret ili kao potajna snaga. Kao što nema ovog časa bez svih prethodnih, ni ovog prizora van ukupnog konteksta, ne postoji novo bez svega ranijeg, sve trenutno obremenjeno je svime pređašnjim. To breme ispunjava smislom i harmonijom.

Atmosferu ispunjava tišina, koja je nemoguća. Više od hučanja (Ibar-)vode, koja uvek nađe put, više od kloparanja točkova ili brujanja motora, tišinu narušava ćutanje. Samo u ćutanju, miljkovićevskom, sadrži se pravo značenje reči. Crna je boja ćutanja, u nju su se slile sve druge boje i iz nje se preko platna polako razlivaju tek nagoveštavajući pun kapacitet kolorita. Da je on veličanstven, uverićemo se čim svane.

Život traje dok traje sećanje – uklesano je na jednom spomeniku u nekoj od srpskih varoši novih. Sećanje je odsustvo koje je prisutno. Sećanje je prisustvo koje je odsutno. Sve što jeste uključuje u sebe ono što nije a bez čega ni to što jeste ne bi bilo/postojalo. Sećanje je kao amputirani ekstremitet koji preživelo telo uporno oseća, neretko čak i trpi fantomski, merlopontijevski bol u njemu. Zahvaljujući bolu, subjekt je i dalje celovit. No, kao što nema sećanja bez onoga ko se seća, nema ni prizora – onoga što se otkriva pogledu – bez onoga ko ga prizire (svakom se oku učini nešto što nijedno drugo ne vidi) i prozire. Za Ljiljanu Šunjevarić, likovno delo ne postoji bez onoga ko ga obuhvata pogledom. Posmatrač je saučesnik i jedino s njim postignuta je punoća i celovitost umetničkog čina. Ni književno, ni muzičko, ni likovno delo ne postoji za sebe i po sebi. Ona međutim ide korak dalje: naslikano platno ne postaje umetničko delo posredstvom oka pomatrača, već naslikano platno i posmatrač zajedno čine umetničko delo. Zato uniformisana lica (nismo li svi uniformisani? ma jeste li sigurni?) obuhvaćena prizorom koji i sama posmatraju nisu lica reda što nadziru, kontrolišu, beleže, ispituju nego su saučesnici stvaranja. Posmatrač je pronikao u auru umetničkog dela ne samo pogledom nego i telesno, fizički i čini neotkidivi njegov deo.

Umetnost ne pripada svima, već posredstvom umetnika svi pripadamo umetnosti.

Vesna Smiljanić Ragelov