KO NEĆE DA MISLI, LETI NAPOLJE! Jozef Bojs i Mangelos – 100 godina i umetnost danas

|

Umetnici: Sanja Latinović, Slobodan Stošić, Nadežda Kirćanski i Luka Cvetković

Kustosi: Ivana Bašičević Antić i Selman Trtovac

26. avgust 18. septembar


„Među umetnicima nema genija”, tvrdio je Mangelos. Ono što nas navodi da proglasimo pojedine umetnike „velikim” jeste trag koji ostavljaju iza sebe. I Bojs i Mangelos su svojim teoretskim i praktičnim radom ostavili izuzetno veliki trag i otvorili nove pravce delovanja u umetnosti. Upravo zato je dragoceno njihovu umetnost posmatrati kroz prizmu danas aktuelnih mladih umetnika, a sama činjenica da se na ovoj izložbi nalaze četiri izuzetna rada posvećena ili inspirisana radom dvojice velikih prethodnika, govori o dubokom i izuzetno trajnom legatu koji su ostavili.

Sanja Latinović se u svojoj umetničkoj praksi posvetila performansu, videu i foto-dokumentaciji, pri čemu ovim formama prilazi kao posebnim oblicima skulpture, odnosno i samu skulpturu kao medij istražuje kroz aspekat njene mogućnosti transformacije. Relacija materija – prostor – forma, koju ova umetnica opisuje kao osnovnu relaciju transformativnih potencijala skulpture, direktno nas asocira na Bojsovu posvećenost socijalnoj skulpturi, te njegovu snažnu ambiciju da ukine opšteprihvaćeni stav da je skulptura fizički opipljivi, tradicijom definisani oblik umetničkog rada. Čak i sama ideja je skulptura koja samo treba da dobije fizičku formu, smatrao je Bojs. Energija je centralni pojam Mangelosovog opusa. Sve što postoji predstavlja različite forme energije. Čak je i mišljenje forma energije. Dok razmišlja o radu velikih prethodnika, Sanja mišljenje pretvara u performans „On time” u kom posvećeno, uz fizički napor, u tačnim vremenskim intervalima tokom trajanja izložbe, zaliva mrtva, osušena stabla. Sasušena stabla i zemlju umetnica donosi iz šume, a zaliva ih uz pomoć dve kofe koje preko balansa nosi na ramenima, ističući na taj način dimenziju fizičkog iscrpljivanja, tj. napora potrebnog da oživi uvenulu biljku koja oživeti ne može, te je napor ipak uzaludan. Ipak, on govori o čoveku, tj. o ljudima spremnim da se žrtvuju za stvari veće od sebe i šire od ličnih interesa. Rad referiše i na Bojsa, koji je na revijalnoj izložbi Dokumenta 7 (1982), inicirao sađenje 7.000 sadnica.

Slobodan Stošić je veoma rano, na početku svoje karijere, dobio Nagradu Mangelos (2012) i u okviru nje je otišao na rezidencijalni boravak u Njujork. Da li zbog iskustva te nagrade ili prateći svoje umetničke afinitete, Stošić se zainteresovao za rad Mangelosa, umetnika koji je i sam za života ulagao velike napore da prepozna i podstakne mlade umetnike koji donose novine i koji tragaju za istinskim promenama u pristupu umetnosti. Stošić postaje umetnik za koga su jezik, narativ i nematerijalna dimenzija umetničkog rada snažni instrumenti kojima ne pristupa olako. Na izložbi vidimo njegov rad „Vođenje” sastavljen od prostorne instalacije i filma. Tema rada je razrušeni objekat, muzej umetnika Živka Grozdanića Gere, koji je nakon višedecenijske karijere umetnika i niza godina rada na poziciji direktora Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, odlučio da izgradi svoj muzej, na poljani blizu Vršca. Ideja muzeja nastala je, kako nam saopštava Gera u filmu, na osnovu Bojsove ideje socijalne skulpture, te mu namena nije samo izlaganje artefakata, nego je cilj da to bude mesto susreta odabranih umetnika prethodnih generacija sa mladima, koji će na tom mestu saznavati šta su mislili i gradili prethodnici, kako bi muzej postao mesto promišljanja i stvaranja umetnosti. Gera doživljava moždani udar i dok se nalazio na lečenju, neki ljudi su uništili i razrušili sve što je izgradio. Nemoć govora važan je instrument prenošenja poruke umetnika o obespravljenim, utišanim akterima. Crno-bela slika, zvuk bolešću oštećene Gerine noge koja lupa kada se penje uz stepenice, izaziva snažnu emociju i podstiče na bes prema društvu, prema destrukciji, prema ljudima koji ruše, ali i onima koji rušenje aminuju. Nelagoda posmatrača se pojačava činjenicom da dok gleda film, stoji na šutu, istom onom po kom Gera hoda kad prolazi kroz svoj razrušeni objekat. Mangelosove misli naslovi su poglavlja koji u filozofski modus razmišljanja uvode strašnu problematiku ovog društva, te sklonosti društva ka destrukciji i činjenicu da čoveka u 90% slučajeva vode instinkti a ne razum. „Sećanje je starije od mišljenja”, Mangelosov je citat koji daje teoretski okvir Stošićevom promišljanju teme.

Luka Cvetković se bavi pitanjem publike, modelima učešća publike u procesu stvaranja umetničkog dela, ali je on isto tako duboko posvećen istraživanju reakcija publike na kulturna, društvena i politička stanja i probleme. Sasvim logično iz tog fokusa proistekla je serija performansa-protesta u kojima umetnost oponaša proteste, a umetnik ima cilj da istakne problem na liniji aktivnost – akcija naspram pasivnosti, nečinjenja, održavanja postojećeg stanja. Umetnik serijom fotografija sa izvedenih performansa-akcija zapravo navodi publiku da preispita šta znači zaista raditi na promeni. Da li se pojedinac, nakon učešća u protestu u kom se diže glas protiv nekog stanja ili pojave, oseća dobro i samozadovoljno, iako se zapravo nije postiglo ništa? Protest je dao privid rada na promenama što je problem koji umetnik opisuje kao performiranje promene i promenu koja performira kroz delovanje čoveka. U toj se temi Cvetković nadovezuje na Bojsovu borbu da umetnik, zapravo svaki čovek, zauzme stav i aktivno doprinese promenama u društvu. Umetnik kao aktivan akter svog društva i vremena je definicija umetnika po Mangelosu, koji tvrdi da umetnik nije prorok niti je rođenjem stvoreni genije, nego je akter svog vremena koji ima zadatak da uočava probleme društva. Drugim izloženim radom, Cvetković se obraća jednoj specifičnoj temi vezanoj za umetnike konceptualne umetnosti, sa kojom se po definiciji povezuju i Bojs i Mangelos, a ta tema je odnos konceptualnih umetnika prema smrti. Taj opsesivni odnos umetnika prema smrti, po Cvetkoviću je rezultat njihovog straha od smrti, te se njome umetnik bavi simbolično ispisom reči na kamenu tipičnom za spomenike. Misao o njihovom strahu od smrti, pretvara se u spomenik njihovom legatu. I prošlosti.

Nadežda Kirćanski se u svojoj praksi bavi raznim medijima: od crteža, objekata, do site-sensitive instalacija, fokusiranim na temu sudara sociopolitičkih realnosti i savremenog jezika mladih. Kirćanski je dobitnica Nagrade Mangelos za 2018. godinu i umetnica koja umetnosti pristupa kao praksi koja spaja život i stvaranje, te za nju umetnost nikako ne postaje zaseban segment života, tj. profesija koja se odvaja od života samog. Motivi poput internetom definisanog sećanja današnjih generacija mladih postaju motivi njenog rada, koji se povremeno preliva u kustosiranje prakse drugih. Na ovoj izložbi umetnica na temu odgovara svojim radom „3 godine, 3 meseca i 23 dana” čiji je motiv smrt. Ipak, smrt se ne oseća kroz reči ili sliku, nego kroz stvari, obične svakodnevne stvari, poput lične garderobe, koje postaju zamrznute u vremenu, očuvane kao svedoci nečijeg postojanja. Pored teme smrti koja je važna i gotovo opsesivno prisutna u Mangelosovom opusu, komad garderobe, okoreo i osamljen u svom obliku, Bojsov je prepoznatljiv umetnički rad (odelo od filca) koji, iako prolazan i sklon propadanju, zamrznut i pozicioniran, kao umetnički rad svedoči o ljudima koji su ga nosili i njihovim sudbinama.