Šta je slikarstvo, ako nije izvesno bivstovanje u svetu (u Hajdegerovom smislu) na parčetu platna? To bivstvovanje u svetu, ta ontološka veza sa privremenošću i transcedencijom Klemona Bedela omogućava pogledu da slobodno luta po slici ili slikama, da opaža odvojene fragmente biosfere i ostatke infrastruktura u kojima ljudsko prisustvo i logika postoje jedino kao fantomske siluete. Ne postoji dominantan predmet koji će privući njegovu pažnju, niti veliki narativ koji će ga konceptualno držati. Međutim, bilo bi pogrešno razmišljati o slobodi u ovom trenutku. Baš kao i varljivo cvetanje agave, paleta ovih slika u pastelnim i kiselim bojama nalik bombonama krije pretnju toksičnosti, koja je istog karaktera kao i ona koja je skrivena u predatorskom kapitalizmu. Lepota ornamentalnog cveta je možda privlačna, ali da bi dostigla puni cvat, biljka mora da iscrpi svu svoju energiju: onog trenutka kada dostigne svoj potencijal, ona mora da uvene. Procvat bez nagrade. Pa ipak, slagati se jedan sa drugim, prema Doni Haravej, znači da više različitih vrsta treba da žive sa nevoljom. Grubo naznačene, apstraktne i realistične ravni anksiozno referišu na ograničeno cvetanje, dok pozdravljaju, opčinjavaju i uspavljuju posmatrače (i/ili potrošače) zbog nečega što se još uvek nije dogodilo. Bedelove slike kriju tajnu u njihovim poliprostornim čvorovima, koji se manifestuju plošno u različitim teksturama boja. Međutim, imajući veru u ono što sledi i svestan ove toksične i napete hibridnosti, Klemon Bedel kreirajući simpoetiku (stvaranje-sa) predstavlja svet nasuprot bilo kakvoj normativnosti. On umiruje male paradokse i kontradikcije rasta. Na neobičan način i uprkos vodi bez odsjaja, boje otrovnog benzina, uspeva čak da povrati tračak spokojstva i optimizma. Atipično nebo boje žumanceta i roze tlo deluju da ublažuju svaku entropičnu napetost i čine je manje pretećom.

Druga strana mora nije post-konzumeristička, niti post-apokaliptička. To je pomirljiv efekat življenja sa nevoljom koju je inicijalno prouzrokovala sila civilizacijskog pada, pre nego sila prirode. U ovom ukidanju perspektiva sveta u odnosu na dramatično cvetanje, Bedel pronalazi novu perspektivu. On to čini artikulisanjem inače traumatičnih preplitanja ravni koje su više antagonističke, nego što su komplementarne. Ovde one pokazuju vitalnost i izdržljivost, a ne entropiju. 

Tekst: Maja Ćirić

Fotografije: Marijana Janković