Studija slučaja

Luka Tripković

|

14 – 30. januar


Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, Slikarski odsek

izložba doktorskog umetničkog projekta

Radovi su nastali u nameri da se izvrši „biopsija” jednog „fenomenološkog tumora”. On je sumnjiv, potencijalno smrtonosan (ili ne, ukoliko dosledno primenimo ranohrišćansku literaturu o bolesti, posebno Svetog Avgustina, te oboljenje posmatramo kao korektiv), ali to bez pažljivog posmatranja ne možemo sa sigurnošću tvrditi. On se zove Moderna. On je epoha, tvorac dve totalitarne ideologije koje su uništile desetina miliona ljudi, on je kaleidoskop kroz čiji okulus nasumično stvorene slike zavode i zadivljuju. Moderna politički osvešćuje umetnost, Moderna kriminalizuje ornament, redukuje, misli o urbanim metabolizmima i promišlja mogućnosti demokratičnosti komfora, ona je diskontinuitet, opire se uspostavljenom društvenom organizmu, ona je jedna od tečnosti u makijavelijevskom smislu i ona kroz sklonost da sintetiše rađa najveća dostignuća civilizacije, ali takođe i uslove za njen najveći sunovrat, porađajući totalitarizme dvadesetog veka. Pokušao sam da razumem moguće motive za tog iščašenja analizirajući parčence tkiva – projekat „Studija slučaja” Džona Entence. Hiperprodukcija sadržaja i instant kultura doneli su kao kolateralni fenomen odumiranje ideologija i zgrušavanje dometa kritičke misli. Predlog da se društvo, kao tvorevina analogna ljudskom razumevanju poretka stvari posmatra kao sopstveni organizam, namera da se antropobiološki procesi misle kao fiziobiološki, javlja se u vreme visoke renesanse. Ova optika, skrojena Makijavelijevim perom, nameće se kao jedini efikasan način za društvenu anamnezu i uspešnu sociološku dijagnostiku. Makijaveli govori o „humorima” (tečnostima) koji struje društvenim organizmom, u stalnom sukobu, čiji dijalektički odnos doprinosi večnom trvenju i borbi za prevlast. Ako bi se za trenutak odmakli od medicinske terminologije, i društvo posmatrali kao tapiseriju satkanu od bezbroj prožetih vlakana, ako bi svako od njih, svaki konstitutient, svaka nit predstavljala pojedinačni događaj, pojedinačnu društvenu grupu. Sva ta neumitna prožimanja, međusobno različita, daju jedinstvenu celinu, prikaz, sliku, predstavu. Njihove putanje, međutim, nisu pravolinijske, one se nužno dodiruju, petljaju, ali svaka petlja mora biti u funkciji celine, mora opravdavati i pratiti zadati logički sled. Svaka greška, svaka anomalija, ukoliko se ne odstrani, povećava se, mrsi stvar i iščašuje prikaz (zamisao) radnika (demijurga) na razboju. Kada bi se od ovog istorijskog determinizma ponovo vratili na medicinu, pa te petlje posmatrali kao grupisanje ćelija jednog organizma, govorili bi o anomaliji, o tumoru.