Talking fibres

Sandra Lakićević

|

5 – 20. februar


Svakog dana napravimo barem jednu fotografiju u želji da nešto spasimo od zaborava. Svakog dana skrolujemo fidove društvenih mreža gde se u beskonačnim nizovima ređaju fotografije i informacije, koje „samo dolaze iz sveta iako ja to ne tražim”[1]. Skrolujemo toliko brzo da čitav svet i sva njegova događanja ponekad deluju kao karusel koji konstantno dobija na ubrzanju i pred našim očima postaje sve mutniji, a takvo silovito i nezaustavljivo ubrzanje slike dovelo nas je do situacije u kojoj se nalazimo između parčića realnosti koji se konstantno spajaju i prelivaju. 

Pomalo nalik na te beskrajne nizove slepljenih trenutaka za koje je teško razaznati gde jedan počinje a gde se drugi završava, što je prema Bartu jedna od karakteristika same fotografije koja „pripada onoj vrsti predmeta koji su sastavljeni od slepljenih slojeva tako da slojeve ne možemo odvojiti a da ih pritom ne uništimo”[2]i koji neodoljivo podsećaju i na samu prirodu sećanja koja se istim sistemom talože i prepliću, Sandra Lakićević gradi novu seriju radova nastalih beskonačnom akumulacijom fotografija iz njene lične arhive. Svesna nestabilne prirode sećanja, i nemogućnosti ne samo ponavljanja identičnog trenutka koji je predstavljen, već i proizvodnje i očuvanja apsolutno tačne uspomene na neki događaj, izložbom „Talking fibres” Sandra otvara pitanje o čemu zapravo govorimo kada govorimo o sećanju?

Sandra se bavi narativima od početka svoje karijere. Govoreći o odgovornosti koju imamo spram sopstvene i tuđih istorija, briše ih i ostavlja prostor za nova upisivanja, manipuliše zarad naknadnih iščitavanja, prodire prošlošću u sadašnjost svesna mogućih posledica i činjenice da nismo u prustovskoj potrazi samo za izgubljenim vremenom već i za delovima sopstvenog narativa koji se stalno menja. Savremenom subjektu je svako sada-i-ovde zamagljeno zbog konstantnog upisivanja prošlosti i njene rekonstrukcije, kao i naslućivanja budućnosti, i subjekt postaje tačka u kojoj se te neprekidne promenljive spajaju. „Sada” jedino postoji na fotografiji, gde je njenim nastankom već postalo prošlost i nešto što se u stvarnosti nikada ne može ponoviti. Kao takva, prošlost se neprekidno prerađuje, nanovo piše, uvija i izmiče čak i onome čija je, a tek nekome kome se prenosi.

Zato, kada govorimo o sećanju, govorimo samo o jednom njegovom obliku. O jednoj mogućoj verziji. U sećanju nema tačnih odgovara, čvrstog tla, nepromenljivih, i bavljenje njime pomalo podseća na pisanje Elen Siksu o ženskom pismu. Za Siksu, pisanje treba da preuzme ulogu moćnog oružja protiv maskulinog principa Logosa, protiv mišljenja i logike zasnovane na mitu o celovitom i apsolutnom znanju, kao fiksiranom i nepomerivom centru strukture i pisanje se, za Siksu, pokazuje kao odlično sredstvo za dekonstrukciju tog logocentrizma[3]. Ni Sandra ne veruje u logocentrične mitove o nepromenljivom narativu, ali se umesto pisanja opredeljuje za destrukciju, dekonstrukciju i manipulaciju fotografija.

Postoji slika. Postoji neki prostor i neko vreme u kom smo, samo što nas tamo više nema, i pri tom osvešćivanju, fotografija počinje da pulsira, čime daje mogućnost za miniranje zakona i moguća rasprskavanja. Logika više ne igra nikakvu ulogu. Ona je smešna, varljiva, porozna, podložna pogreškama. Ipak, Sandra je ne negira u potpunosti. Ređajući fotografije hronološki ona ostavlja prostor za potencijalno „ispravno” čitanje i rekonstrukciju događaja. Prostor za logičan sled, i verno prepričavanje, ali na tome ne insistira, već naprotiv, na svim šumovima koje sećanja u nama tvore. 

Jer, proces rekonstruisanja sećanja i nema nikakve veze sa istinitim i ispravnim sledom događaja. U njemu nema jasne hronologije, sve je hibridno, i pomalo kao „Večni sjaj besprekornog uma”. Neprekidni nizovi intenzivnih flešbekova, posvetleli, zamagljeni delovi, ehoi i odjeci, elementi koji nestaju i oni koji se pojavljuju, distorzovane perspektive, čudni prekidi, šumovi i smetnje, neprirodna spajanja, kojima formiramo neki sasvim drugačiji narativ. I to onaj koji se iznova menja. Koji se obogati kada o njemu govorimo, kada ga prepričavamo, prenosimo, pokušavamo da sačuvamo. Koji se kruni i klizi kada se dugo o njemu ćuti. Zato je pripovedanje Sandre Lakićević jednako prepričavanju ličnog narativa u koje ni sam pripovedač više nije sasvim siguran, i svojom novom izložbom „Talking fibres” Sandra obavlja gotovo benjaminovsko montažno povezivanje fragmenata koje izmiče zatvaranju u granice. 

Elementi njenog sećanja su raspršeni, razbacani, raskomadani delovi stvarnosti, izbačeni van uobičajenog konteksta. Umesto fotografija, koje jasno svedoče o prostoru i mestu, Sandra plete nove konstelacije. Ona provlači, prepliće, lepi, spaja i formira sasvim novi pejzaž. Brzom sticanju iskustva, i nasumičnom okidanju suprotstavlja pažljivo, sporo, meditativno slaganje manifestovano i metodom njenog rada. Redom, bez ikakave estetske selekcije, fotografije izrađene brzom inkjet štampom, cepa, da bi ih potom ponovo složila u zgusnuto, neprepoznatljivo tkanje. Gotovo fabričkom štancovanju novog vizuelnog sadržaja suprotstavlja zanatsku veštinu artikulacije starog. Linearnom toku suprotstavlja cikličnost. Homogenoj tačnosti i svedočenju trenutku, suprotstavlja rasparčane mogućnosti. Fotografija možda više ne svedoči ni o čemu. Ali ima neponovljiv kvalitet. Da plete niti i svaki put priča priču ispočetka, pri čemu Sandrini radovi postaju nešto nalik na meta-uspomene. Mesto preseka u kojima se sve priče sastaju.

Teodora Jeremić



[1]Rolan Bart, Svetla komora, Rad, Beograd, 2003, 12

[2]Rolan Bart, Svetla komora, Rad, Beograd, 2003, 13

[3]Elen Siksu, Smeh Meduze, Rad, Beograd, 2005