Zapletenosti čine granice, u najširem smislu, teškim za definisanje. Životinje koriste mimikriju koja iziskuje prepoznavanje drugog kroz imitaciju kao zaštitu, dok tehnologija oblikuje nas, a ne obrnuto. Različite forme zapletenosti se razvijaju kroz misaone procese koji nisu konačni, već se konstantno menjaju.

Šta postajemo? I za koga se transformišemo?

„Zapletenosti” je grupna izložba koja okuplja domaće i međunarodne umetnike. Kroz široki spektar perspektiva i polazišta, ova grupa umetnika pozvana je da promišlja temu zapletenosti, svako sa sopstvenog stanovišta.

–

Nils Andreasen (1993, Švedska/Norveška)

Andreasen u svom radu eksperimentiše sa poreklom jezika. On preispituje odnos između predmeta i jezika kroz nearbitrarno mapiranje zvukova govora i vizuelnih formi predmeta.

Eksperiment Volfganga Kelera pokazuje nam vezu između oblika i imena, okrugli oblik ima ime koje zvuči okruglo, dok špicasti oblik ima špicastije ime. Sledi nekoliko primera na engleskom jeziku:

Bowl and Box, bowl (kugla) zvuči okruglo, dok box (kutija) zvuči kockasto
Spoon and Fork, kašika i viljuška
Ball and Brick, lopta i cigla

Nils Andreasen stavlja ova pitanja na probu u seriji radova Axis-Mundi, koji se mogu svrstati između ova dva opozita.

Eksperiment je pokazao da određeni elementi ili materijali mogu biti podeljeni prema njihovim karakteristikama, kao na primer: wool (vuna) zvuči mekano i okruglo, dok zinc (cink) zvuči kockasto i grubo.

Ove suprotnosti imaju blisku vezu sa romantizmom u kome se sučeljavaju dobro i loše, lepo i ružno, jako i slabo, itd.

Skulpture koje Nils Andreasen izlaže pokazuju oscilacije između suprotnih polova.

–

Oda Haugerud (1990, Švedska)

Šta je taksonomija mašine?

Oda Haugerud je umetnica koja trenutno živi i radi u Geteborgu, u Švedskoj. Uglavnom pravi skulpture i instalacije, istražujući intimnost u okviru industrijalnog. Najviše je zanima pogled izbliza na to kako se čovek, životinja i mehaničke strukture sudaraju u sugerisanoj metaboličkoj cirkulaciji materije. Ispituje na koje načine se odbačeno može prenameniti u otporu prema idejama koje se odnose na izvlačenje vrednosti, produktivnost i dugotrajnost. Baveći se ovom temom, radi u domenu skulpture, prevashodno sa onim što bi moglo da se smatra otpadom i nusproizvodom, kao što su pčelinji vosak i polovni delovi automobila, dekonstruisani i ponovo sastavljeni sa ciljem promišljanja ideje zapletenosti i prelaženja granica.

Haugerud je završila osnovne studije likovnih umetnosti na Akademiji Gerit Ritveld u Amsterdamu, 2018. godine. Izlagala je u galeriji Nomad u Švedskoj, kao i u M4gastatelier i Muzeju Stedejlik u Holandiji, itd. Njene najskorije međunarodne samostalne izložbe su prostorno specifične: „freezefearflood” (2019) u galeriji Heerz Tooya u Bugarskoj, i „Tongue Twisters” (2020) u Galleri Konstepidemin Pannrummet u Švedskoj. Godine 2019. učestvovala je na dve umetničke rezidencije – ARV.I u Bugarskoj i Belgrade Art Studio u Srbiji. Dobitnica je stipendije Švedskog komiteta za umetnost za 2021. godinu.

–

Maitane Midbi (1991, Austrija/Španija/Švedska)

Maitane Midbi je nedavno diplomirala na Akademiji likovnih umetnosti u Beču. Pre toga je studirala na Univerzitetu likovnih umetnosti u Bilbau, Školi umetnosti u Glazgovu i Akademiji Valand u Geteborgu. Maitane je izlagala u okviru više grupnih izložbi, između ostalih, u muzeju savremene umetnosti Belvedere 21, u Beču. Prvu samostalnu izložbu „Silent Scream” imala je 2016. godine u galeriji Zentrale u Beču.

Maia nas poziva u svet koji je malo izvan našeg, ali ne mnogo.
Suočavamo se sa apsurdnošću njenog svakodnevnog života u kovidom pogođenom Beču.
U isto vreme, sila prirode koja vri, preti da se rasprsne.

–

Ljubomir Popović (1987, Švedska/Srbija)

Ljubomir Popović je umetnik koji živi i radi u Stokholmu, u Švedskoj. Nedavno je završio osnovne studije likovnih umetnosti na Gerit Ritveld akademiji u Amsterdamu i na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču. Izlagao je u Muzeju Stedejlik u Amsterdamu, u Festung Hohensalzburg u Salcburgu i u Gradskom pozorištu Kulturhuset u Stokholmu.

Posmatrajući stalni i dinamični rast gradova, Popović se kreće kroz gradske periferije koje se menjaju. Održavanje mobilnosti kao performativnog procesa omogućava da se izbliza pogledaju i iznesu na videlo poslednje faze džentrifikacije i njene strukture moći, čiji smo svedoci. U pitanju je društveno nepravedni procesu izguravanja lokalnih stanovnika u područja segregacije.

Popović se bavi spojevima i međuprostorima. On koristi plastiku i metal živih boja koji imaju ulogu zaštitnih sigurnosnih elemenata. Iseca oglase i reže plastiku kako bi stvorio gomile i kolaže, koji oponašaju i trasiraju oblike repetativnih struktura konzumerizma ka njihovom kolapsu.

Sakupljajući materijale kao arheološke predmete, Popović ih izmešta iz njihovog konteksta kao čin građanske neposlušnosti uperen protiv procesa džentrifikacije. Kreativno uništavanje i njegova vrednost kao ruine, artikulišu kritički pristup kapitalističkom okviru džentrifikacije.

–
Marija Stanković (1993, Srbija)

Marija Stanković je vizuelna umetnica koja živi i radi u Beogradu. Završila je osnovne i master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bila je učesnica nekoliko međunarodnih projekata, kao što su „Inbetween”, „Icebreakers” i „Summer School”. U svom radu konstruiše i istražuje narative društava u razvoju. Estetika taktilnosti i preciznost pružaju suptilan komentar na društveno, političko i kulturno okruženje. Stripovska metafora, svojom banalnošću, oštro ukazuje na apsurdnost događaja koji podjednako utiču na sve sisteme u tranziciji.
–

Kristina Tica (1995, Srbija)

Kristina Tica je završila osnovne studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu i master studije digitalnih umetnosti na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Trenutno je na master studijama na programu Interfejs kulture na Univerzitetu umetnosti u Lincu. Pohađala je nekoliko programa u okviru škole Central Saint Martins, na Univerzitetu umetnosti u Londonu i Škole likovnih umetnosti Slejd u Londonu. Njen rad je usredsređen na ispitivanje formi i semiotičkih ključeva vizuelnih jezika u različitim medijima. Radi u medijima kao što su slikarstvo, video instalacija i generativna umetnost novih medija. Izlagala je u okviru festivala među kojima su „The Wrong”, „Ars Electronica Festival” i „Speculum Artium”. Dobitnica je Nagrade „art+science” za 2020. godinu. Živi i radi u Lincu.

Mœræ je interaktivna instalacija koja istražuje poetiku daljinskog dodira, kroz senzore i pametne materijale u formi predmeta koji se mogu dodirnuti i odenuti. Međuzavisnost i uzročnost fizičkog pokreta između dva ili više činilaca je pojačana kroz mrežu komunikacije u okviru ovih materijala, menjajući strukturu vlakna, ne samo u vizuelnom, već i u molekularnom smislu. Otelotvorujući pitanja sudbine i kauzalnosti kroz mit, ovaj projekat materijalizuje našu isprepletanu prisutnost, gde dodir putuje dalje od granica kože.

–

Timna Tomiša (1994, Holandija/Hrvatska)

Timna Tomiša je filmska rediteljka i vizuelna umetnica. Završila je osnovne studije na Akademiji Gerit Ritveld u Amsterdamu 2017. godine i od tada se aktivno bavi umetnošću, radeći između Amsterdama i Zagreba. Godine 2021, Tomiša je upisala master studije na Akademiji Valand, Univerziteta u Geteborgu, Švedska.

Glavni fokus Tomišine prakse su vizuelne manifestacije apstraktnih fenomena i rekalibracija poznatih metafora i simbola u savremenoj kulturi. U stvaralačkom procesu primenjuje metode filmske režije sa ciljem prikaza nadrealnih, sintetičkih i idiosinkratskih svetova i narativa koji se funkcionišu prema njihovoj svojstvenoj logici, dok gotovo prikriveno ukazuju na fenomene koji se javljaju u takozvanom „stvarnom svetu”.