Nepouzdani pripovedač / Unreliable narrator, Mrdjan Bajić
Muzej savremene umetnosti Beograd
24. 9. 2022 – 23. 1. 2023.
Još od antičkih vremena pretrajava ljudska želja da se dostigne objektivnost i pronađe apsolutna istina. Dok je Sokrat zagovarao neophodnost precizne i univerzalne objektivnosti rasuđivanja na poljima kao što je pravosuđe, Platon konstruiše ideju metafizičkog objektivizma, tvrdeći da koncepti i ideje postoje u nepromenljivoj formi. Samim tim, u svojoj osnovi ovi metafizički pojmovi poseduju istinsko i objektivno obličje, koje ne zavisi od uma ili percepcije pojedinca.
Težnja ka objektivnosti i potraga za istinom i kreiranjem homogene, crno-bele slike sveta gde je jasno šta je ispravno i pogrešno je, dakle, iskonska i univerzalna ljudska sklonost.
Ipak, koliko je svrsishodna ova naklonost jednoumlju? I koliko je realistično zahtevati tako rigidne zaključke, pogotovo kada su u pitanju manje uhvatljivi, eluzivni koncepti poput umetnosti?
Pritisnut željom da bude objektivan, pojedinac- bio on umetnik, kritičar ili posmatrač- biva forsiran da pokuša da odbaci sva prethodna saznanja, svu moguću emotivnu povezanost sa viđenim. Bez obzira na činjenicu da ova prisilna objektivizacija percepcije može značajno da suzi i ograniči moguće zaključke, posmatrač to često čini jer se biti subjektivan izjednačava sa biti uskogrud ili nespreman na “objektivnu istinu”.
Izložba “Nepouzdani pripovedač” Mrđana Bajića se, između ostalog, bavi i preispitivanjem ove problematike.
Postavljena na svih pet nivoa prostora Muzeja savremene umetnosti, kao i u neposrednoj okolini same zgrade, ova izložba predstavlja svojevrsni “recap” umetnikovog dosadašnjeg rada. Posetilac se kreće kroz hronološke i tematske celine (‘80 vs ‘90, Yugomuzej, Nepouzdane priče) koje predstavljaju sve dosadašnje faze razvoja Bajićevog umetničkog izraza. Pažljivo osmišljeni segmenti na svakom nivou odražavaju četiri decenije Bajićevog delovanja: (re)interpretacije starih i novih projekata, skulptorske celine, crteže, kolaže, kao i osobenu formu skulptotekture, svojevrsnog sklopa skulpture i arhitekture koji često podrazumeva i višemedijske izraze.¹ Izložena su Bajićeva istraživanja odnosa forme i prostora (i spoljašnjeg i onog koje delo u sebi sadrži), kojima se posebno bave njegove skulptotekture, kao i odnosa ideja – konačni oblik dela, što vidimo i u velikom broju izloženih pripremnih skica i crteža, koji daju izuzetan uvid u concetto jednog dela, idejna polazišta i misaone prakse koje čine koren Bajićeve umetnosti.
Savremena umetnost često ostavlja prosečnog posmatrača izuzetno zbunjenim. Naviknut na klasičnu i daleko lakše pojmljivu formulu “slika-u-ramu-na-belom-zidu”, posetilac se odjednom nalazi pred delima poput Look at Me Through the Eyes of Apollo ili Kineski zmaj na Frojdovoj sofi, koja ga direktno poziva da učestvuje u delu, čime se razbija pređašnja jasna granica između posmatrača i posmatranog. Bajić i sam u jednom trenutku tokom svog vođenja kroz izložbu razlikuje vrste publike, od kojih tek jedan deo posetilaca dolazi u muzej “spreman na sve”, dok su ostali daleko manje pripremljeni na ono što ih čeka na izložbi savremene umetnosti.
“Savremena skulptura ne treba da navede prosečnog čoveka da reaguje sa “da, tako se to radi; ovako skulptura treba da izgleda”. Ljudi zaboravljaju da su umetnici koje danas poštujemo u svoje vreme takođe pravili nešto tada neshvatljivo.”
Dela Mrđana Bajića preispituju i kritički komentarišu veoma realne koncepte istorijskih, društvenih, političkih, kulturoloških i drugih narativa na lokalnom, internacionalnom i globalnom nivou. Međutim, umetnik sam ističe kako njegova dela i stavovi koje ona neminovno komuniciraju nikako ne treba da budu uzimani kao jedini ispravni stav, rešenje ili viđenje stvarnosti, već upravo kao vrsta lične refleksije na date fenomene. Bajić ponosno ističe svoju poziciju “nepouzdanog pripovedača” kao ličnosti koja posetiocu jednostavno nudi svoju tačku gledišta na uvid, ostavljajući pritom i više nego dovoljno prostora da posmatrač istu promisli, prihvati, odbijei na koncu nađe i svoju sopstvenu.
“Nepouzdanost” Bajićevog pripovedača sa sobom ne nosi kvalitativnu osudu istog, ne pretenduje da prenese “objektivnu istinu”, niti da odbaci sopstvenu emotivnu povezanost sa viđenim, jer ne smatra da je to neophodno da bi rečeno posedovalo vrednost.
Ova izložba je fantastičan primer jezika savremene skulpture i njenih tendencija – preispitivanja istorije (lične, nacionalne, globalne); bavljenje aktuelnim problemima i krizama; satirično komentarisanje statusa quo ili stereotipa koji pretrajavaju unutar kolektivnog mentaliteta; sve ovo iskazano izrazito subjektivnim, netipskim umetničkim jezikom i osobnom ikonografijom. U tome je, čini se, sva lepota i nevolja savremene umetnosti – ne postoji uniforman jezik, isti simboli nemaju uvek isto značenje, ne postoji univerzalni “rečnik” koncepata, tema i formi kojim se može tumačiti bilo koje delo savremene umetnosti. Zato je nepouzdani pripovedač u ovom slučaju toliko zahvalno polazište: on ne govori istinu, jer istina kao uniformna i apsolutna tačka gledišta ne postoji.
“Ipak, ni teorijski, ni empirijski, nije dokazano da “nepouzdani pripovedač” zapravo ne saopštava i istinu. Nepouzdanost, dakle, nije nužno diskreditujuća.”
¹A. Bogdanović, Mrdjan Bajić – Skulptotektura, Beograd : Fondacija Vujičić kolekcija, 2013.