Na samostalnoj izložbi Bogoljuba Đokovića „Kao da bi mogao da ubiješ vreme, a da ne povrediš večnost”^[1], predstavljeni su radovi na kojima su prikazani elementi pejzaža preuzeti iz scenografije video-igre, nastali ispisivanjem brojeva pisaćom mašinom. Ovi beskonačni nizovi cifara predstavljaju broj sati koje je umetnik proveo u drugoj realnosti, igrajući video-igricu. Na prvi pogled je jasno da je broj sati ogroman i da se meri u hiljadama, te da su u pitanju meseci pa i godine igranja. Upravo je igrica za autora početna tačka za promišljanje univerzalne teme: pojma vremena. U njegovom radu, ono se može posmatrati iz više uglova,te postavlja pitanje šta je vredno ulaganja vremena, kakav je odnos umetnosti i večnosti, gde se kao pojedinci nalazimo u vremenu i kako se uspostavlja balans utrošenog vremena.

Video-igre su već decenijama jedan od najpopularnijih vidova zabave, pogotovo za mlađu populaciju, i iako je industrija gejminga ogromna i oko nje se razvila čitava supkultura, igranje video-igara se i dalje najčešće percipira kao besmislena radnja, gubljenje vremena s veoma ograničenim ili nikakvim koristima. S psihološke strane, igranje video-igara je primamljivo jer ne zahteva ulaganje mnogo truda, samo vreme i strpljenje, a donosi instant zadovoljstvo i nagradu. Igranje igrica pruža dobar osećaj ili makar begom u drugu realnost lišava neprijatnosti iz naše sopstvene. One su zarazne jer nizom propisanih putanja i radnji, jasno određenim scenarijom, dovode do ciljeva, koji se skoro nikada ne završavaju, već nas navode da nastavimo da igramo, pa tako lako odvlače pažnju sa svakodnevnice. Uvlačenjem u drugi svet, igranjem s lakoćom zaboravljamo na odlaganje obaveza i kratkotrajno smanjujemo nagomilan stres i osećaj anksioznosti. Upravo zbog toga, ta vrsta eskapizma je toliko primamljiva. Naravno, u tome se krije zamka jer se brzo skreće u krajnost u kojoj se igranje video-igrica proteže u beskonačnu prokrastinaciju i potpuni beg od realnosti.

S druge strane, igranje video-igara se vezuje za period života kada smo imali više vremena i kada smo sebi mogli da priuštimo sate i sate sedenja ispred ekrana, bez griže savesti. Igrice mogu da podsete na bezbrižne trenutke detinjstva ili perioda pre odraslog doba i života ispunjenog odgovornošću. Živimo u vremenu za koje imamo utisak da se konstantno ubrzava i guta nas, te da su pritisci na pojedinca da poštuje društveno propisane norme i postigne određeni uspeh sve veći. Nameće se narativ da sve vreme koje imamo moramo da utrošimo kvalitetno i da je neproduktivno iskorišćeno vreme nedopustivo, čak iako nas čini srećnima. U tom kontekstu, igranje video-igrica postaje čudna vrsta luksuza i slobode, pa čak i otpora protiv društveno nametnutih očekivanja. Posmatrano šire, za umetnika je ovo način da progovori o mogućnosti kontrole sopstvenog vremena i pokušaju traženja ravnoteže između sve većih spoljnih pritisaka koje donosi svakodnevnica i unutrašnje potrage za onim što je u životu i umetnosti zaista važno.

Vremenska komponenta je snažno utisnuta i u sam proces nastanka ovih radova. Procesualnost i količina uloženog vremena su jasno vidljivi jer svaki otisak broja na papiru predstavlja jedan otkucaj na mašini. Gledano pojednostavljeno, postupak igranja igrice i nastanka radova je identičan: umetnik sedi za stolom i ograničenim pokretima kuca na mašini, bilo da je ona digitalna ili analogna. Odnos digitalnog i analognog se konstantno prepliće u Bogoljubovom radu i aproprijacija i fragmentacija pejzaža iz video-igara nije urađena na očekivan način. On digitalni, kompjuterski svet, prebacuje u analogni format, crtež na papiru, a cifre koje otkucava na prvi pogled mogu da deluju kao binarni, programerski kôd.

Poigravanjem i formalnim izjednačavanjem odnosa jedne beskorisne radnje – igranja video-igrica i jedne uzvišene radnje – pravljenja umetničkog dela, umetnik se na ironičan način osvrće na pitanje umetničke vrednosti dela. Kroz istoriju umetnosti, prisutna je romantizovana slika o umetniku-geniju koji svojim talentom i posvećenošću materijalizuje vanvremensko, te sebi i svom delu obezbeđuje večnost. U današnjem vremenu instant kulture, jasno je da Bogoljubovi radovi nisu instant proizvod, već da su nastali u gotovo meditativnom višemesečnom otkucavanju znaka po znak. Kao i u video-igri on jednostavnom repetitivnom radnjom grajnduje^[2] svoj rad dok ne postigne očekivani rezultat. Promišljanje o večnosti deluje previše apstraktno, ambiciozno, nadljudski, ali razmišljanje o načinu na koji trošimo vreme, u šta ga ulažemo i gde u ovoj grajnd kulturi^[3] idu naši sakupljeni ekspirijansi, koje ajteme nam pružaju i koji je sledeći level koji nas čeka, jesu neka od glavnih pitanja koja otvara rad Bogoljuba Đokovića.

Tekst: Sanda Kalebić

Fotografije: N. Ivanović

[1]Naziv izložbe je citat američkog prirodnjaka i filozofa Henrija Dejvida Toroa (Henry David Thoreau; 1817–1862).

[2]U video-igrama, grajdnovanje (eng. grinding) je čin ponavljanja radnje ili skupa radnji kako bi se postigao željeni rezultat. Igrači obično obavljaju ove zadatke da bi zaradili poene iskustva, predmete u igri ili da bi poboljšali nivo/statistiku lika. Rezultati grajdovanja su često osnovna motivacija za nastavak igre.

[3]Grajnd kultura (eng. grind culture, hustle culture) je način života u kome se veruje da se pojedinac vrednuje samo kroz svoju produktivnost i radikalnu posvećenost radu i poslu. Često se vezuje za pripadnike generacije milenijalaca, kojoj pripada i autor izložbe.