Tamo i nazad iznova
Ana Aleksić
Nova Galerija vizuelnih umetnosti
04.12 – 28.12. 2022.
Kada privatni jednogodišnji životni prostor postane javni izlagački prostor u njemu dolazi do rušenja, preispitivanja, razlaganja, pomeranja i ponovnog uspostavljanja mnogih narativa. Crnogorska umetnica Ana Aleksić , u svom bivšem rezidencijalnom boravku u Novoj Galeriji vizuelnih umetnosti u Beogradu, kreira jednu celinu koja se može posmatrati kao instalacija (tako je naziva kustost Dejan Vasić) i koja je sačinjena od multimedijalnih eksperimemata.
Ana Aleksić kroz svoju praksu propituje (ne)stabilnosti, transformacije i dvoznačnost prostora sa fokusom na procese koji dovode do tih pojava pre nego na posledice istih. Kombinujući lična iskustva i doživljaje sveta u međuprostoru privatnog i javnog umetnica ne nastoji da kreira novi narativ niti da da odgovore i pronađe rešenje za dihotomiju, ambivalentnost i potpunu dijametralnost fenomena procesa poput integracije i dezintegracije , detrakcije i ekstrakcije, već da proučava i propituje proces transformacije kroz prostorne i situacione instalacije. Aleksićeva kroz ovu izložbu direktno otvara svoj doskora privatan prostor, tranformiše ga i pretvara u nešto novo predstavljajući misanoni i stvaralački proces jednog perioda svog života i time kao da se oslobađa iznutra, kreirajući mesta za buduće promene (selidbe), lične i globalne turbulencije, suočavanja sa nepoznatim, neizvesnosti i nestalnosti. Tema koja je takođe aktuelna u ovim radovima (instalaciji) Ane Aleksić jesu migracije i seljenje i umetničko delo koje može nastati na bilo kom mestu ,te biti prebačeno negde drugde u nove kontekste, narative i topose, sve u zavisnosti od potrebe. Radovi Ane Aleksić odišu polaritetima, prirodno i veštačko, svetlo i tama, čvrstina i mekoća, organsko i veštačko, stabilno i neuhvatljivo, privatno i javno, svuda i nigde. Svi ovi elementi osećaju se u naizgled pretrpanoj sobi u kojoj se gubi pojam o početku i kraju, a paterni koji se ponavljaju odaju intuitivnost umetničinog stvaralačkog procesa. Kustos Dejan Vasić u svom tekstu piše : “Polazeći od ispitivanja medija grafike kao sredstva, Ana Aleksić postavlja šire pitanje promene iskustva, iz analognog u digitalno, koje može videti kroz ponavljanje istih motiva izvedenih u celosti ili u fragmentima u različitim u različitim grafičkim tehnikama. Izložene radove nastale u tehnici digitalne i rizo štampe koji su izloženi kao glitch u prostoru,ukazuju nam na ono što leži tik ispod površine vidljivog, i pozivaju da se pogled posmatrača ne usmeri na ograničeni prostor, već kroz njega.” Ovaj pasus odlično opisuje auru čitavog prostora i Vasićev kustoski gest u prostornom komuniciranju takve ekspresije, te naglašava komponentu intuitivnog stvaranja koja se čini kao veoma važna celokupnom umetničkom stvaralaštvu Ane Aleksić.
Prostorija u kojoj instalacija obitava ispunjena je neonskim osvetljenjem (crvenim i plavim) koji postavci daju prigušenu, intimanu, fluidnu i gotovao somnabulnu atmosferu. Aleksićeva kombinuje svoje starije i već izlagane radove, modifikuje ih, prilagođava i menja, stoga kreira, čini se, neku vrstu kolažnog izražaja i amalgam situacija iz prošlosti. Ono što se kontinuirano provlači kroz opus Ane Aleksić i postaje na neki način njen prepoznatljivi manir jeste fluidnost forme, razlivanje kompozicija, preklapanje i prelamanje oblika i boja, što ide u skladu sa već pomenutim narativom propitivanja mogućnosti, ograničenja, jedinstva i transformacije ambijenta.
Prostor, već dovoljno ograničen malom kvadraturom, umetnica još više sužava time što jedan deo uslovno rečeno pregrađuje, ali zasigurno ograničava i čini nedostupnim, a Vasić to objašnjava kao omogućavanje pogleda ka unutra. Ovaploćenje tog pogleda jesu ogledala koja se nalaze u tom delu prostorije, dva su naslonjena na zid, a jedno je položeno na pod tako da se jedan deo nalazi u publici dostupnom prostoru a drugi u (nedostupnom) delu koji je pregrađen plastičnom poluprovidnom mušemom. Mnoštvo elemenata zbog kojih se isprva može osetiti prezasićenost sadržajem ubrzo počinju da dobijaju smisao, čak iako vam rad Ane Aleksić nije prethodno poznat, a u slučaju da jeste onda je lako primetna veoma skladna i uzlazna putanja napretka i razvoja njene poetike, pa se ova izložba može posmatrati kao presek stanja prošlogodišnjeg stvaralaštva ove umetnice koji biva odlično kustoski propraćen i prostorno dinamično iskorišćen i promišljen.