Postavka 59. Oktobarskog salona unutar prostora Salona Muzeja grada Beograda
20. 10. – 4. 12. 2022.
Salon Muzeja grada Beograda je „najsvežije” otvoren izlagački prostor u okviru 59. Oktobarskog salona. Uprkos činjenici da je prostor preuređen, te nije ciljano koncipiran za izlaganje umetničkih dela već kao trgovački objekat (što je prethodno bio), prostor je interaktivan, heterogen i zahvalan za izlaganje dela savremene umetnosti.
Na samom ulazu u Salon dočekuje nas projekcija arhivskog snimka sa otvaranja prvog Oktobarskog salona 1960. godine, čije interpretacije možemo videti u sličnim oblicima i u drugim izložbenim prostorima u okviru Beogradskog bijenala, poput Kule.
Oktobarski salon je od svojih početaka zamišljen kao izložba najboljih ostvarenja iz likovne i primenjene umetnosti, a prve tri decenije bio je koncepcijski sasvim dosledan, gotovo i nepromenljiv. Međutim, u narednim decenijama do danas događaju se korenite promene: iz lokalne, Salon postaje međunarodna manifestacija, pa su i promene paradigmi u savremenoj umetnosti i performativni učinci kulturnih politika bile izložene na istom kao metafizički eksponati za sebe.¹
Organizatori ovogodišnjeg Oktobarskog salona napomenuli su da će se koncept izložbe „razvijati u pravcu preispitivanja dosadašnjih praksi”. Budući da je centralizovan izložbeni prostor izostao, te je 59. Salon zapravo skup većeg broja manjih izlagačkih prostora širom grada, postavlja se pitanje: da li ova „raštrkanost” čini izložbu nepristupačnijom, razuđenijom i samim tim komplikovanijom za konzumiranje u celosti? Ili pak, upravo u ovome leži njen adut: više izlagačkih prostora kreira svojevrsnu izložbenu „mrežu” koja se prostire čitavim centrom grada, čime zainteresovani posetioci praktično bivaju poslati na „lov” na izložbe koje se sukcesivno otvaraju i postaju deo veće heterogene celine Oktobarskog salona.
Raspored izložbe u prostoru Salona u Bulevaru kralja Aleksandra kreira putanju obilaska odozgo nadole. Radovi smešteni na gornjem nivou postavke navode na veoma specifičnu kontemplaciju – na onu vrstu tihe, pomalo sumorne samorefleksije koja nema čvrstog zaključka. Tomislav Brajnović na samom ulazu posetiocu nudi priliku da sedne direktno u izlog Salona i doživi Smrt publike (tekst-manifest u audio formi). Ovaj sprat obeležen je preispitivanjem odnosa sa sopstvenom, ali i zajedničkom prošlošću i (pseudo)nostalgijom i identitetom, čime se bave radovi poput Pro Patria Mihaela Milunovića, Površine koje nešto znače: slet 1988 Marte Popivode i Ane Vujanović, i Mladenci Predraga Neškovića.
Spuštajući se na donji nivo, posmatrač biva zatečen intenzivnijim kontrastima, daleko „glasnijim” od setnih i kontemplativnih emocija koji je gornji nivo izložbe nudio. Podzemni prostor amplifikuje potresnije sadržaje ovog dela postavke: dočekuje nas sablasno prazna stolica u kojoj je Slaven Tolj performansom otvorio ovaj segment Oktobarskog salona. Iza nje nalazi se zid ispisanih inicijala – podsetnika na umetnikovu nemogućnost da nakon moždanog udara zapamti imena voljenih, te ih iznova zapisuje i ponavlja. Neonski znak STRANGER DANGER, deo instalacije Unknown, talk to Unknown Saše Tkačenka baca zagasito crvenu svetlost na Nuestro camino Tereze Magoljes – izvezeni simbol tendenciozne transformacije akta mržnje u umetničko delo, i omaž ubijenoj transrodnoj plesačici Karli, čiju fotografiju vidimo na obližnjem zidu, obasjanu beličastim svetlom reflektora. Kao kontrast užasavajućoj slici koju daje Magoljes svojevrsnim tapiserija-fotografija diptihom, odmah pored postavljena je serija ljupkih, svetlucavih veznih slika koje evociraju nostalgiju Vilerovih goblena. Niz istovetnih dečijih prilika (Svi smo mi jedno, zar ne?) i scene Snežane pred kolibom patuljaka (Snežana) Daliborke Đurić dodatno su infantilizovani dodatkom stikera sa motivima iz crtanih filmova. Sladunjav, nostalgičan i svakome maglovito blizak prizor stavljen je u grub kontrast sa pređašnjom scenom brutalnosti. Uncanny efektu doprinosi zvuk obližnjeg emitovanja video rada Tomislava Brajnovića, Rat nije prirodno stanje čovečanstva.
Dela izložena u okviru prostora Salona Muzeja grada Beograda istinski su izvanredna – potresna, inspirativna, nostalgična, kontemplativna. U jednom momentu posmatrač je pod utiskom sjajne sinteze klasične opere-baleta i kramp plesa Klemana Kožitora (Les Indes Galantes), a u narednom se zatiče pred šarenom plaštanicom brutalno ubijene Karle. Nakon svega susreće svetlucave goblene Snežane i dece u večernjoj molitvi obasute stikerima, obojene crvenim svetlom neonskog STRANGER DANGER.
Čini se da je napor nalaženja zajedničkog tematskog koncepta svim delima na jednoj (ne maloj) zajedničkoj izložbi gotovo Sizifov posao. Svakako, verujem da nije nemoguće – kustosi i kritičari imaju posebno nesrećan refleks da traže zajedničku vezu i dublje značenje među najbezazlenijim pojavama. Uočljivo je da sam i sama u prethodnim redovima pokušavala da među heterogenom skupinom umetnika i dela formiram itinerar koji će transformisati nasumično lutanje od dela do dela u smislenu, linearnu priču. Ipak, takođe smatram da forsiranje ove namere može da donese daleko više štete nego koristi – trudom da se istakne aspekt određenog dela koji se uklapa u predodređeni kolektivni kontekst izložbe, pojedinačno delo bi se svelo na nešto daleko uže od onoga što je ono u celosti. Na primer, upoznati smo sa klasičnom mozgalicom za decu koja se sastoji od kutije sa otvorima određenog oblika (npr. trougao), i odvojenih elemenata (npr. lopta, kocka, piramida). Zamislimo da je u ovom slučaju dete pokušalo da ubaci meku, plastelinsku kocku kroz trougaoni otvor na kutiji. Uz određenu dozu muke, uspeće u toj nameri, međutim, delići kocke koji nisu mogli da prođu ostali su van kutije, odsečeni od celine. Ovo se dešava i kada se pogled na delo u njegovoj celosti suzi na pogled na odabran aspekt istog (u ovom slučaju kako bi se lakše dovelo u vezu sa ostalim delima na istoj izložbi), pritom zanemarujući totalnu nameru, poruku i identitet dela. Zato pozdravljam odluku organizacije da kao koncept ovogodišnjeg salona odabere odnos dela kao takvog i prostore koje ono zauzima, čime je izostalo forsirano međusobno povezivanje različitih dela jednom temom ili idejom.
U globalu, postavka u okviru Salona MGB predstavlja emocionalni rolerkoster – i možda je u tome i najveća prednost ove izložbe. Nepredvidivost i razuđenost koja se ogleda u samoj fragmentovanoj decentralizaciji izložbenog prostora, kao i tematska i formalna raznovrsnost samih dela sprečavaju stapanje svega viđenog u neodređenu smesu koja je osuđena na zaborav gotovo u momentu napuštanja prostora.
Svojevrsni „haos” koji zatičemo ne treba tumačiti kao nepromišljenost u planu postavke; naprotiv, čini se da je gotovo svaki rad pronašao sebi prigodan prostor za nesmetanu egzistenciju i komunikaciju sa publikom. Tako možemo reći da je koncept ovogodišnjeg Salona – odnos delo:prostor – uspešno realizovan, makar u ovom segmentu njegove postavke.
Uprkos valovitoj reputaciji pređašnjih salona tokom godina, čini se da je utisak ovogodišnjeg OS nesumnjivo bolji u odnosu na prethodne. Reakcije publike su svakako pozitivne, međutim, uzevši u obzir da je ovakav izlagački model mahom neodrživ na duge staze, ostaje da se vidi kako će se problem prostora i rasporeda izložbenih prostora i izloženih dela rešavati u budućnosti. Svakako, može se reći da je realizacija 59. Oktobarskog salona korak u dobrom smeru.
¹ J. Čubrilo, Kulturna politika i izložbene politike – Oktobarski salon, Kultura 144, 2014; 203-230.