Traganje u dubinama

Kontan Žerman

|

19. maj – 11. jun


Negde tamo, na dnu Meksičkog zaliva i Arktičkog okeana, dešava se eksploatacija prirodnih resursa u vidu sirove nafte i označavanje teritorije prisustvom i osvajanjem. S druge strane, ovde čelične ploče bivaju tretirane korozivnim sredstvom a potom se preko njih slika, ostavljajući određene obrise da slobodno rđaju vremenom. Na pojedinim delovima slika su slagani slojevi betona pomešanog sa česticama metala, prizivajući poznate strukture koje su prepuštene promenama van naše kontrole.

Pretežno ravno morsko dno je ono što pokušavate da razaznate na slikama koje upravo vidite. Ono je mračno i pokušava da izbegne vaš prodoran pogled. Ali plošnost slikovnog prostora pokušava da prenese svoj preobražaj.Dok gledamo, on se rastače i ponovo sklapa pred nama.Nafta koja se nekontrolisano crpi je nešto što ćete morati da podnosite i sa čim morate da koegzistirate u vašim pogledima. Vid prouzrokuje bol. Kako se prizori gomilaju u vašem vidu, sve što tražite i želite je da se ispravno postavite i smestite. Ali redosled i predeli ostaju zauvekskloni promenama.

Koliko nam vremena treba da procenimo da li se priroda našeg bića menja? Jer scene prikazane na korodiranom čeliku ne prolaze. One su redak uvid u tokove menjanja prirode i našeg sopstvenog društvenog tkiva. Materijalnost izlivanja nafte, instalirane zastave i par ispupčenja na inače ravnom morskom dnu, stvaraju manjak namere i kontrole. Na taj način je postavljeno tlo za ulazak u ravnopravan odnos sa radoznalošću našeg pogleda. Toje odnos potrošnje i proizvodnje. Ključni činilac u ovoj relaciji je sama materijalnostovih slikovnih ravni jer omogućuje nesmetano delanje proizvodnje značenja. Na ovaj način, u dugom ispitivanju naših promenljivih priroda, nama je dozvoljeno preuređivanje naših kolektivnih istorija. Korozija se uvlači i pravi prostor za sebe kako bismo mi kasnije bili sposobni za sklapanje alternativnih scenarija.

Obrisi naseljavanja,postavljaju se u vidu novih elemenata, stvoreni kao podsetnicistarih struktura. Oni postaju scenario familijarnosti i osećanja pripadanja.Obrisi i strukturesu prepušteni tihoj materijalnosti korozije i propadanja. Familijarni dom je onda sposoban za spontano generisanje novihrasporeda. Ove nove, performativne strukture i forme, još uvek prenose stare informacije koje su sadržale, alisada predstavljajupravomaterijala na samoorganizovanje. Obrasci su zadržani u našem pogledu, i oninisunešto nametnuto spolja kao inertna materija, već naprotiv, mora biti tumačeno da dolazi iznutra, iz samih materijala koji su ovde prisutni.

Tekst: Stefan Ralević