Mora da je bio neki stvarno divan san, Luka Tripković
Likovna galerija Kolarčeve zadužbine
17. 1. – 4. 2. 2023.
Prizori koji izazivaju žal za prošlim, implicitno boljim vremenima nikad nisu bili poželjniji (niti okrutniji) nego danas. Pogled na ružičaste zalaske sunca koje kvare samo siluete palmi i niskih prerijskih kuća izaziva kolektivni sneni uzdah čovečanstva novog milenijuma – pogotovo onih koji nikad nisu imali priliku da isti iskuse uživo.
Izložba Mora da je bio neki stvarno divan san Luke Tripkovića predstavlja jednu vrstu simulakruma gde posetilac može sebi da dopusti da se pretvara da je svaki od izloženih pejzaža mali prozor u alternativne prostore živih boja i življe vegetacije u simbiozi sa prerijskim vilama Frenka Lojda Rajta (Frank LLoyd Wright). Neosporna stabilnost isijava iz horizontalnih, niskih kuća prepoznatljivog izraza tvorca prvog izrazito američkog arhitektonskog stila, a koje su postale neizostavni deo fluidnog i svetlucavog američkog sna, koji se tokom decenija prelio u globalni fenomen.
Pejzaži utopije, šareni poput slika na omotu za ploču, izgledaju egzotično u besprekorno odmerenoj količini: dovoljno prepoznatljivi da ne budu neshvatljivi ili strani, ali dovoljno daleki i kao takvi, u svoj svojoj nedohvatljivosti, uzdignuti u savršenstvo. Usred izbledelog januara i u vremenu kada u Srbiji nikada nije bilo teže priuštiti dostojanstven krov nad glavom, ove predimenzionirane razglednice beskrajnog kalifornijskog leta, stilizovanog blokovima boje, jakih kontura nalik stripskoj ilustraciji gotovo surovo odskaču od svog okruženja. Tripković slika ove spokojne prizore koristeći Rajtove kuće kao svojevrsne modele, svojevremene arhetipske parole forma prati funkciju, gde je funkcija odvajanje od nepraktične kitnjastosti stilova devetnaestog veka uz pomno praćenje potreba čoveka-stanara kao nukleusa celog zdanja.
Odjeci humanističkih ideja koji leže kao motiv iza ovih kuća, omaž su pokušaju da se iz finansijski narušenih SAD stvori pažljivo kurirana utopija. A posmatrači sa našeg podneblja bi svakako trebalo da prepoznaju neodrživost ovog modela: ono što je u Americi Rajtova prerijska kuća, to je za nas Televizorka i crveni K67 kiosk.¹ U svakom slučaju, sastavni deo onoga što čini naše utopije jeste činjenica da su nedostižne, ili u najboljem slučaju neodržive.
Tripković se koristi ironijom kako bi pokazao da “nije zlato sve što sija”, to jest- idealni prizor kuće u pejzažu u stvarnosti nije niti može da ispuni ono što obećava. Još jedan motiv na jednom od dela jeste stolica Vasilij (Wassily Chair, Marsel Brojer), vizuelni manifest praktičnog i svedenog dizajna Bauhausa, koji u momentu nastanka izgleda fantastično, futuristički – istinski napredno. A ipak, i pored upotrebe modernih, elegantno zakrivljenih čeličnih cevi u skeletu i traka od prirodne kože, pored i zarad ergonomičnosti i izuzetne skulptoralnosti, stolica Vasilij ostaje večno neudobnija, a time i nepraktičnija, od zdepastog, ali komfornog plišanog kauča.
Korišćenje popularnih vizuelnih obeležja jedne protekle epohe svakako proizvodi željeni efekat: suočavanje sa prošlošću na jedan pitak, a opet neminovan način, i prihvatanje da vraćanja “zlatnom dobu” nema- jer ono nikad nije ni postojalo. Nostalgija je gotovo sigurno univerzalna boljka pojedinca 21. veka, ali ipak, kako Tripkovićeva dela sugerišu, hindsight u ovom slučaju najčešće nije 20/20.
¹ Američka fascinacija jugoslovenskom socijalističkom arhitekturom najbolje se ogleda u izuzetnom uspehu izložbe Toward a Concrete Utopia – Architecture in Yugoslavia, 1948–1980 jul 2018- jan. 2019. g., Museum of Modern Art (MoMA) – što dalje potvrđuje obostrane tendencije za idealizacijom nekog davno prošlog “zlatnog doba”.