Neko fali, Nikola Milekić
Likovna galerija Kolarčeve zadužbine
7. 2. – 25. 2. 2023.
Katalozi izložbi su jedna strašna stvar. Kvalitetan i dobro odrađen katalog umetnik će dobiti uglavnom ako je u pitanju neko megalomanski poznat, poput Aniša Kapura ili Ervina Vurma, ili neko već vekovima mrtav.
Priznaćemo, savremenu umetnost je daleko teže zapakovati na dvodimenzionalni plan fotografije, pa opet ugurati u skučeni prostor letka negde između teksta i margine. Neretko je i to malo prostora uzurpirano kustoskim ili drugim tekstovima koji seciraju dela i umetničke namere uzduž i popreko, što u nekim slučajevima i nije nužno loše.
Ipak, iako lično patim od višestrukog maksimalizma (pogotovo u pisanju o umetnosti), Neko fali Nikole Milekića jedna je od onih izložbi za koje čvrsto smatram da bi bilo kakvo pojašnjavanje, objašnjavanje i razjašnjavanje značajno umanjilo efekat koji ona ostavlja na posmatrača.
Debeli, reljefni namazi i teksture koje se razlikuju od plana do plana i platno izdeformisano težinom boje zahteva obilaženje oko dela kao oko skulpture serpentinate, jer svaki ugao donosi novo viđenje, i još koji korak unazad, novu siluetu koja se nije videla izbliza.
Milekić se takođe fantastično služi elementom čija se snaga često previdi- nazivima dela, i propratnim legendama. Veoma je lako tananu i slojevitu sliku površnim imenom deeskalirati i umanjiti efekat koji bi postigao neki prikladniji naslov, ili čak i odsustvo istog.¹ U ovom slučaju, dela su povremeno dopunjena propratnim legendama koje pružaju pažljivo odmerene količine konteksta kako bi posmatračevo oko, naučeno na oštriju figuralnost, opcrtalo pravilne konture dela. Išta više od toga odvelo bi u nepotrebnu narativnost, što bi značajno umanjilo elan samostalnog otkrivanja svakog dela koji ona pružaju. Savremeni umetnici – ne svojom krivicom – često posežu za titlovanjem svojih dela, težeći da ih publici objasne za nijansu previše, verovatno kako bi se izbegla mogućnost pogrešne interpretacije ili propuštanja bitnog aspekta dela. Međutim, to dovodi umetnika u pat poziciju: da li radije bira banalizovanje sopstvenog rada kako bi proširio ukupni broj ljudi koji razumeju i identifikuju se sa njim, ili bi rizikovao nejasnost (koja dalje povlači nerazumevanje i odbacivanje dela) zarad održavanja slojevitosti i pozitivne neodređenosti. Ipak, to ovde nimalo nije slučaj, te tekst postaje jedan u nizu ključeva za razumevanje koje umetnik ostavlja publici.
Izložba Neko fali bavi se problematikom koncepta prisustva i odsustva, sećanja i uspomena. Milekićeve slike odaju specifičan osećaj aktivne tišine, one koja ne implicira mirovanje, već neku vrstu nevidljivog ključanja ispod površine. Umetnik kaže: “Ćutanje, distanca i osama izoštravaju čula, ona postaju osetljivija za fine senzacije kojih možda nismo svesni u prisustvu – kao čovek koji dugo sedi u mračnoj prostoriji, čije su se oči prilagodile da vide i prikupljaju i najmanji tračak svetla. U odsustvovanju dolazi do sličnog izoštravanja osećaja, a osama čini čoveka da drugačije razmišlja i o sebi i o onome koji fali“.
Galerija je transformisana u privremen prostor za nemu kontemplaciju odsustva. Umetnik prikazuje slike sa nekoliko “stepenika” otklona, doživljene uspomene i događaji prikazane namerno ne kakvi su bili, već kako se osećaju.
Milekićevo citiranje Miće Popovića – “bili smo prepuni neizgovorenih reči za koje nam je bio potreban odjek” – savršena je sublimacija utiska cele izložbe. Univerzalna potreba za emotivnim pražnjenjem kroz uzajamno razumevanje našla je svoje otelotvorenje, i svaki posetilac nova neminovno suočen sa sopstvenim odjecima.
¹ Ovo ne uključuje grupe dela čija su imena Bez imena – ali to je tirada za drugu kritiku.