Budim se. Vreme prestaje da bude linearno. Svest mi pokazuje predele sveta utemeljenog na tehnologiji. Ako razmišljamo o posudi kao tehnologiji, šta se dešava kada zarobimo sliku? Kada su posmatrane, slike nam približavaju drugačiji svet. Svet pod uticajem, sličan onome koji već znamo, taj svet postaje nosač ffffffff crne rupe. Od takve priče se naježim, ali dešava se svima koje poznajemo.

Izložba je sačinjena od tri videa: „Orlando: Strah jede dušu”, „Net Worth” i „Truckbaby”. Ovi videi postoje da bi prepoznali/predstavili kompleksne sisteme koje podržavaju svakodnevne tehnologije, kao što su kamera, kompjuterski moždani implant , i propali developerski projekat. U videima pratimo posledice uticaja ovih tehnologija na iskustvo likova iz videa. Koristeći se fiktivnim načinima izražavanja, izložba otkriva preklapanja različitih sektora upravljanja, čiji cilj je profit, što kriju iza svojih društveno korisnih agendi. Priče se odvijaju u „finalnom” predelu. Termin „finalni predeo” opisuje propalu antropocentričnu okolinu, oskudicu urbanističkog promišljanja, profiterske projekte osmišljene isključivo kako bi određeni ljudi iskorišćavali druge ljude. Istovremeno, sve više se pogoršava kvalitet života ljudskih i ne-ljudskih aktera lokalnih bioma i tehnokratskih ekosistema opustošenog tla. Unutar ovih mesta, ponegde možemo pronaći subverzivne komade zemlje, koji odbijaju da budu pokoreni. Narativi prikazani u videima opisuju zamišljene situacije koje impliciraju subverzivnu prirodu predela.

Niko ni ne mora da me gleda kroz kamericu laptopa, jer se već ponašam kao da sam posmatrana. Ovakvo ogledanje izaziva stanje u kome osciliram između osećaja ništavnosti i prinuđenosti primanja kazne.

Kako se paradigme vodećih struktura okreću prema kompleksnim sistemima, infrastrukturama i mrežama, strukturirajuće stanje vremena izmešta sadašnjost tako da potrebe postaju uslovljene očekivanjima i na njih utiče spekulacija ka budućnosti, stvarajući povratnu informaciju ka sadašnjosti.^[1] Perspektiva u kojoj se bavljenje temama identiteta čini nepotrebnim, postaje politikom koja utiče na naše živote. Gledanje kroz ekran neizbežno instrumentalizuje i objektvizuje onoga koji je uhvaćen na kameri, a naoružava onog iza nje.

Aparat digitalne kamere je prototip – inicijator odnosa između čoveka i digitalnog time što omogućava beleženje podataka iz „stvarnosti”, uvodi ih u sferu digitalnog a posledično ih prepušta onlajn mreži podataka. Digitalna kamera je otvorila vrata razvitku inteligentnih računarskih procesa koje koriste procesori iza kamera pametnih telefona. Proizvodi ovakvih tehnoloških procesa se fizički sve više smanjuju, što im daje potencijal da postanu integralni deo živog tela.

Postoji li preduslov za kritičku refleksiju iz pozicije pojedinca? Da li je moguće ponoviti ove uslove u galerijskom prostoru? Prizivati mesta koje znamo iz sećanja. Tamo gde možemo da se ušuškamo, čak se i paukova mreža čini prisnom. Poput neke bezbrižne situacije.

Nameštaj se može pomerati unaokolo. Svaki posetilac može da promeni prostor kako bi oblikovao svoje sopstveno okruženje.

^[1] Armen Avanesian i Suhail Malik: Spekulativni vremenski kompleks, 2016.

–

Tri videa napravljena su u saradnji sa: narativ, režija i postprodukcija, 3D animacija: Marija Iva Gocić, Marko Obradović, Jakub Danjek, Danijel Rajmon; gluma: Marija Iva Gocić, Marko Obradović, Miloš Spalajković, Lea Mengi, Vinsent Šimek, Daniel Rajmon, Barbora Ilič, David Mišturik, Adam Žufniček, Maria Nil, Kristina Gajdošova, Judita Levitnerova; kamera, 3D animacija (sekvence mapiranja), grafika i upravljanje dronom: Ondra Silni, Jarek Kalab, Matej Slama, Kristina Sidlarova, Martin Dominik Kratohvil; sinhronizacija: Barbora Ilič, Barbora Njemcova, Karolina Beranova, Artemij Birjukov. Posebno hvala Mariji Spalajković, Ristu Iliču, Šimonu Trčki, Kovini Andrić i Vanji Žunić. Produkcija je podržana od strane FaVU.