Dana Andrei i Sorin Popesku, Dragoš Badica, Joan Grosu, Lučijan Indrei, Aleksandra Mokan, mus, Matej Toša
kustoskinja: Jovana Trifuljesko
|
11 – 27. jul
Rasturanje sistema nije čin formalne epistemologije. Naime, potrebno je razložiti i pažljivo pogledati detalje koji sačinjavaju sistem – tek se tada možemo približiti razumevanju stvarnog, ili još bolje „istinitog” koje se nalazi iza njega. Nije do nas da filozofiramo o konkretnim stvarima; treba pre filozofirati iz tih stvari. Ovaj proces ispitivanja i dekonstrukcije inherentno izlaže naše ranjivosti, individualne i kolektivne, dok se suočavamo sa ograničenjima sopstvenog razumevanja. Naravno, moramo naglasiti da se neki ljudi plaše odricanja poznatog sistema, iako je manjkav – oni se drže za udobnost i sigurnost, čak i ako ih to ograničava. Kao što filozof Teodor Adorno sugeriše: Ljudi se plaše da će gubitkom ove magije izgubiti sve, jer jedina sreća koju poznaju, čak i u mislima, jeste da mogu da se drže za nešto — nastavljanje neslobode.[1]
Izložba „Hitne epistemološke intervencije” poziva posmatrače da istraže složene sisteme kroz koje stičemo, obrađujemo i delimo znanja i iskustva, istovremeno priznajući ranjivosti svojstvene ovim sistemima. Kroz raznovrstan spektar medija, uključujući fotografiju, crtež, instalaciju, slikarstvo i digitalnu umetnost, odabrani umetnički radovi objedinjuju zajedničke karakteristike: otkrivaju trenutke osetljivosti kao alat ne samo za pokretanje razgovora, već i za stvaranje emancipatorskog potencijala. Svako delo potvrđuje postojeće sisteme i strukture, istovremeno ostavljajući prostor za pojavu nade i novog tumačenja.
Rumunski umetnici i umetnice Dana Andrei i Sorin Popesku, Dragoš Badica, Joan Grosu, Lučijan Indrei, Aleksandra Mokan, mus i Matej Toša, u svojim individualnim umetničkim praksama variraju kroz različite medije, tematske oblasti i načine izražavanja svojih sfera interesovanja. Ono što ih povezuje unutar Umetničkog prostora U10 jeste ideja da smo mi kao posetioci izložbe, svedoci trenutaka lične, društvene, porodične i kolektivne ranjivosti.
Serija „Potopljeni brod / Potopljeni most” Aleksandre Mokan predstavlja upečatljivu vizuelnu metaforu za često uzaludne pokušaje pronalaženja ravnoteže i stabilnosti u nestabilnim vremenima. Joga poze, tradicionalno simboli snage i ravnoteže, prikazane su u vidu struktura preplavljenih vodom, prikazujući metode za postizanje mentalnog i emotivnog blagostanja, koji na kraju ne uspevaju. Ovo delo nas poziva da razmotrimo ograničenja naših mehanizama za preživljavanje i nepredvidivu prirodu sopstvenih unutrašnjih pejzaža.
Instalacija Dane Andrei i Sorina Popeskua „Ogromno uho sveta” muti granice između izložbenog i javnog prostora. Umetnici nas podstiču da preispitamo odnose sa drugima i sa sobom postavljajući pitanja o tome kako filtriramo i izvlačimo značenje iz bujice standardizovanog sadržaja sa kojim se svakodnevno susrećemo. Delo, čiji je fragment izložen u Umetničkom prostoru U10, sadrži prevode rečenica „Gde je obećani raj?” i „Šta ako bismo stali?”. Ova pitanja nose težinu političke ranjivosti pojedinca. Neispunjena izborna obećanja, privatizacija na koju aludira obećani raj, i pitanja rada izražena kroz čin zaustavljanja posla – na koga ove akcije utiču i na koji način – stvaraju skoro poetsku atmosferu u kojoj je sila slušanja predstavljena kao emancipatorski čin.
Lentikularne grafike Lučijana Indreija „Gospodin Minou i princeza Bubu”, kao i serija odabranih analognih crno-belih fotografija, nude razigrano ali i snažno istraživanje sećanja i vezanosti unutar naših ličnih epistemoloških okvira. Transformišući prolazne trenutke sa voljenim ljubimcima, prirodom, ljudima i teksturiranim detaljima svakodnevnog života u opipljive slike, Indrei ispituje kako čuvamo i ponovo posećujemo značajna iskustva. Ova dela istražuju napore da se uhvate i ponovo prožive značajni trenuci, ali i obični, svakodnevni i prolazni pogledi, delujući kao svojevrsno mnemoničko vodoinstalaterstvo koje nam pomaže da se krećemo kroz tok vremena i iskustva.
„Poslednji dani M” i „Stara kuća” Dragoša Badice istražuju fenomene ličnog gubitka i usamljenosti. Dela služe kao emotivni provodnici, kanališući umetnikova iskustva kako ožalošćenosti tako i ranjivosti porodičnih veza. Ona pozivaju posmatrača da razmisli o tome kako obrađujemo i prenosimo duboko lične narative u širem kontekstu zajedničkih ljudskih iskustava. Serija „Poslednji dani M” predstavlja jednostavne crteže koje je umetnik napravio u poslednjim danima provedenim sa svojom bakom. Ove intimne prezentacije stavljaju gledaoca u voajersku poziciju, kao da svedoči trenutku krhkosti kojem ne pripada. Sličan osećaj prenosi se i u video radu „Stara kuća” koji je umetnik snimio dok je posećivao svoju majku na selu. Snimak je kasnije obrađen pomoću veštačke inteligencije i transformisan u animaciju stilski sličnu delima iz 19. veka. Iako ova dva rada metodološki nastaju skoro sasvim oprečno, Dragoš Badica koristi izrađeno i generisano sa istom ozbiljnošću i osećajnošću, zasnivajući svoj rad na duboko ličnom, ali potpuno prepoznatljivom.
Musin tekući projekat „Polusrećna” predstavlja jedinstven pristup dokumentovanju vremena i negovanju ličnog blagostanja, dok istovremeno istražuje temu sujeverja. Sakupljajući snimke ekrana „tačnih vremena” na svom telefonu, umetnica stvara vizuelni zapis trenutaka za koje se veruje da označavaju ljubav i povezanost, uparenih sa pozadinom na telefonu – slikom njene mačke Minou. Delo istražuje kako konstruišemo značenje iz svakodnevnih događaja i kako lična verovanja mogu služiti kao filteri za sopstvena iskustva.
Srodna beleženja osećanja u prolaznim trenucima vremena predstavlja i „Bez naziva”, serija od 32 slike Joana Grosua, gde svako platno funkcioniše kao vizuelni prikaz umetnikovih unutrašnjih iskustava. Upotreba različitih medija: ulja, pastela i krede, odražava raznolike načine na koje umetnik može da obradi i iskaže svoje unutrašnje stanje. Ova serija velikih razmera okupira pažnju posmatrača kroz pitanja o trajnoj eksternalizaciji prolaznih osećaja. Hvatajući specifične trenutke u vremenu, Grosuov rad ističe fluidnu prirodu emotivnih iskustava i izazove prevođenja ovih unutrašnjih procesa u zajedničke, razumljive forme.
Serija crteža Mateja Toše „Znam kako da se brinem samo o sebi putem posrednika” nudi nijansiranu eksploraciju brige o sebi i muževnosti. Umetnik prikazuje sebe kako izvodi osnovne činove samoodržavanja, kao što su oblačenje i hranjenje, predstavljajući ove trenutke kao introspektivne i performativne. Tošin rad se bavi konvencionalnim pojmovima muževnosti koji se naglašavaju kroz pojave poput samodovoljnosti, nezavisnosti i snage. Kroz prenaglašene osmehe i prizore koji treba da predstave odraz lakoće u radu na sebi, on vizuelno predstavlja idealizovanu verziju oslanjanja na sopstvenu snagu. Međutim, dozvoljavajući posmatraču da svedoči ovim intimnim trenucima, umetnik suptilno izaziva ideju da je traženje pomoći prihvatljivo samo u ekstremnim okolnostima. Sam naslov serije obuhvata ovu tenziju, mešajući poetsku ranjivost sa humorističkim priznanjem ovih osnovnih potreba. Uokviravajući samonegu kao nešto što se radi „posredno”, Toša ističe često neizrečene složenosti održavanja sebe u društvu koje ceni stoičku nezavisnost.
U svojoj biti, izložba „Hitne epistemološke intervencije” predstavlja kolektivno istraživanje ljudske krhkosti i otpornosti kroz različite dimenzije iskustva. Svaki umetnik, kroz svoj jedinstveni pristup, doprinosi širem dijalogu o složenostima inherentnim u našoj potrazi za razumevanjem i povezanošću. Umetnička dela u sklopu izložbe služe kao intuitivni kontrapunkti našim logičkim sistemima razumevanja, podsećajući nas, kao što Adorno sugeriše, na ograničenja u našim procesima spoznaje.[2] Oni deluju kao „slepe tačke” koje sprečavaju da razum postane puka refleksija proizvoljnosti, umesto toga otvaraju prostore za dublje, nijansiranije razumevanje.
Mokanino istraživanje hroničnog stresa kroz joga poze i Tošini rituali samonege predstavljaju sizifovsku borbu za održavanje lične ravnoteže u svetu koji sve više zahteva od individue. Ova dela neprimetno se uvezuju sa Grosuovim prikazima plime i oseke naših unutrašnjih stanja. Badicevi intimni prikazi porodice i gubitka otkrivaju sirove emotivne pejzaže fenomena sa kojima je možda i najteže pronaći svoj put i smisao, dok Indreijevi uhvaćeni momenti i musino sujeverno zaustavljanje vremena ističu naše pokušaje da sačuvamo prolazna iskustva u suočavanju sa neumoljivim maršem vremena. Instalacija Andrei i Popeskua povezuje ove lične fenomene sa širim društvenim pitanjima, razotkrivajući našu kolektivnu podložnost neispunjenim obećanjima i preopterećenju informacijama. Zajedno, ova dela izražavaju potrebu za iskrenošću, autentičnošću i istinskom ljudskom povezanošću. Ona nas izazivaju da preispitamo načine na koje filtriramo, obrađujemo i delimo iskustva i znanja. Izlažući pukotine i nedoslednosti u našim sistemima razumevanja, izložba nas ohrabruje da pronađemo snagu u priznavanju kolektivnog ljudskog stanja. U duhu Adornove misli, ova umetnička dela nude neku vrstu „ne-proizvoljnog sećanja” – intuitivne, emotivne i duboko lične refleksije koje nastoje da zaleče proizvoljnu prirodu naših logičkih procesa mišljenja. Ona nas podsećaju da pravo razumevanje često leži izvan područja čistog razuma, u nijansiranim i često neizvesnim prostorima ljudskog iskustva.
Jovana Trifuljesko
[1] Adorno, Theodor W. Negative Dialectics. 1966. London, Routledge, 2015. strana 33
[2] Adorno, Theodor W. Against Epistemology : A Metacritique : Studies in Husserl and the Phenomenological Antinomies. Cambridge, Mass., Mit Press, 1983. strana 46
Izložba je deo projekta Lateral Endeavors 2024, koji Umetnički prostor Lateral realizuje u toku 2024. godine. Kulturni projekat sufinansira Uprava za nacionalni kulturni fond. Projekat ne predstavlja nužno stavove Uprave za nacionalni kulturni fond. AFCN nije odgovoran za sadržaj projekta niti za način na koji se rezultati projekta mogu koristiti. To je u potpunosti odgovornost korisnika sredstava.