Ovo je sve napravljeno tako da ne moram da se budim^[1]

Projekat Ovo je sve napravljeno tako da ne moram da se budim je multimedijalna izložba radova Nevene Ostojić ostvarena kroz pokušaj simuliranja dve realnosti – virtuelne i rejv – iskazane u dve prostorne celine. Polazeći od premise da je savremeni mozak digitalan, fizički, mentalni i virtuelni prostor na ovoj izložbi simbolično se stapaju u jedan, a grad je scenografija trenutnih stanja prisutnih u sva tri prostora – teško se mogu razdvojiti i u svakodnevnom iskustvu.

Poruke i lični odnosi redukovani su na simbole internet komunikacije, slike, znak i mim. „Mi smo kultura kojoj je uskraćeno ili se pasivno odrekla lingvističkih i intelektualnih alata za suočavanje sa složenošću odvajanja iluzije od stvarnosti.”^[2]

Nevenin višemesečni proces spam prakse na društvenim mrežama, proglašen umetničkom praksom, usmeren je ka preispitivanju raznih socio-političkih, kulturnih i ekonomskih stanja i mapiranju tekovina globalizacije u lokalnom kontekstu i u kolektivnoj mentalnoj svesti. Ovakva praksa upućuje na autorefleksiju i stanovište da se identitet subjekta danas ostvaruje i validira isključivo ukoliko je deo kapitalističkog sistema, u kome duhovne tekovine i umetnički rad postaju deo industrije, sa čestim preispitivanjem pozicije umetničkog stvaralaštva i njegove budućnosti.

Umetnica rad oblikuje komunikacijsko-relacijskim Instagram-iskustvom, premda ona u njemu zauzima aktivnu ulogu, jer ga modeluje u skladu sa sopstvenim interesovanjima. Može se reći da je ova praksa, odnosno mindset, hiperlinkovan. Radovi stvaraju kontekst iz kojeg su proizišli, tako da prostori odražavaju rejv, sobu hiperinformacije, prenaglašenosti, i obraćaju se čulima – frustracija, zabava i informacija. Viewers je sveska u kojoj su predstavljene profilne ikonice pregleda sa Neveninih instagram storija, publike večite debate koja može biti njena stimulacija ili pasivni posmatrač. Storiji su Nevenin white cube. Ona ih kurira i na njima promišlja teme zumerskog odrastanja, rejv, love story, lokalni – beogradski kontekst, ali i sopstvena osećanja u odnosu na navedeno.

Konstantno bavljenje ovim temama, koje se na kraju zasniva na prihvatanju brojnih društvenih tvorevina uz nezadovoljstvo, obrazuje cikličnost misli i određenu svest koja, kao i rejv iskustvo, oponira stanju budnosti, odnosno mehanizmima koji to stanje narušavaju. Vrti se sve u krug, zajednički vizuelno-narativni rad umetnice i kustoskinje, suma je svih ovih tema i čine ga segmenti razgovora, snimljenih prizora lokalnog konteksta i svakodnevice i u okviru nje mesta koja mlađe generacije povezuju, poput klabinga. Jastuci nisu predmeti za odmor, već su generatori misli, snova, ponekad i bola u vratu.

Grad kao mesto ukrštanja različitih političkih interesa, poguban odnos prema urbanom i kulturnom nasleđu, sistematsko odsecanje identitetskih slojeva, usled koga smo svedoci nužnosti i (ne)mogućnosti promene, merila su ličnih stanja koja nas vraćaju pitanju – kada nas informacije vode u budnost, a kada u paralizu, i kako se sve ovo odražava na naše lične navike i izbore?

Andreja Drobnjak

[1] Inspiracija za naziv izložbe je citat iz knjige slovenačke filozofkinje i sociološkinje Renate Salecl „Strah za neznanjem” izdate 2023. godine u Beogradu.

[2] Bejts 2016: 19.