Izložba Vaša voda naša voda predstavlja radove umetnika iz deset zemalja koji se bave istorijskim i ekološkim kontekstima u vezi sa Dunavom i drugim vodama. Prikazani radovi, uključujući slike, skulpture, fotografije i video radove, istražuju interakcije između industrije i rečnog pejzaža, analiziraju odnose ljudi i vode, i bave se vodom kao metaforom za transformaciju i obnovu. Naslov transnacionalnog projekta aludira na međusobnu povezanost svih vodenih sistema i kulturnih prostora koji se graniče.

„Niko nikada ne uđe dva puta u istu reku, jer to nije ista reka i on nije isti čovek.” Poznata izreka Heraklita poziva nas na razmišljanje o identitetu. Ako sebi dozvolimo da reku ne posmatramo samo kao geografski oblik, već kao metaforu toka života, dolazimo do suštine svakog postojanja: stalne promene i obnove. Voda neprestano ulazi u reku, menja svoj tok, prolazi kroz brane i brzake. Nijedno kretanje rečne vode nije isto kao drugo. Ljudi se takođe menjaju tokom vremena i svaki trenutak ih oblikuje na nov način. Nema identičnih trenutaka i nema ukotvljenja u krutom prošlom. Sve je živi pokret u ovde i sada, u stalnom toku vremena.

Jožef Tašnadi (Mađarska) preuzima ovu ideju sa svojom instalacijom Iteracija (2023). Na podu se nalazi mnoštvo drvenih brodova u vakuumiranim vrećama. Svaki komad deluje kao susedni, ali objekti nisu identični, jer su napravljeni u različitim vremenima. Tašnadi koristi filozofski eksperiment iz antike – „Tezejev brod” koji je izmislio Plutarh. Atinski kralj je imao brod koji je tokom vremena neprestano popravljao. Svaki oštećeni deo je bivao zamijenjen, sve dok nije ostao nijedan prvobitni element. Postavlja se pitanje: da li je to još uvek isti brod? A primenjeno na nas kao pojedince: da li naš identitet ostaje isti ako se svaka ćelija u našem telu obnavlja tokom vremena ili ako se naši sistemi vrednosti menjaju tokom života? „Tezejev brod” podseća nas da identitet nije samo u materijalnoj suštini, već u kontinuitetu narativa i značenju koje mu pridajemo. Tašnadijeva „reka brodova” pruža metaforičko predstavljanje ponovljenih jedinica. Umetnik identitet vidi kao nešto što izmamljuje naše potpuno razumevanje i može se tumačiti kao vakuum razumevanja.

Kao najduža reka u Evropi, Dunav prolazi kroz pejzaž kao plava traka, noseći sa sobom tajne i priče prošlih vremena. Brojne sudbine povezane su sa njegovim tokom. U svojoj video instalaciji Marija Jozefin Margarete (2019), umetnica Om Bori (Nemačka) vodi gledaoce kroz životne priče svoje prababe, babe i tetke. Iako su životi ove tri žene odvojeni različitim dobima, režimima i granicama, oni su povezani određenim događajima i mestima. Preko svega, to je upravo Dunav, velika „majka reka” Srednje Evrope, koja njihove sudbine spaja u imaginarnoj i stvarnoj povezanosti. Promena i povratak, dve esencijalne karakteristike reke, takođe karakterišu nelinearnu naraciju video sekvenci. One govore o cikličnom procesu doživljavanja događaja, njihovom prenosu kroz sećanje i njihovom povratku u mlađu generaciju.

Dunav je takođe inspiracija za brojne političke i popularne narative. U svom radu Svet prema Dunavu (2024), Uroš Pajović (Srbija) okuplja mnoge uloge koje Dunav igra u evropskoj i globalnoj političkoj, popularnoj i svakodnevnoj kulturi u trilingualnim novinama. Pojedinačni članci na nemačkom, mađarskom i srpskom jeziku fokusiraju se na Dunav i njegovu povezanost sa temama nacinalnosti, migracija, naučne fantastike i ekoloških pitanja. Pajović ukazuje na složene međusobne odnose i konflikte kultura i društava koja su „dodirnuta” tokom reke. Pojedinačna izdanja novina mogu se poneti sa sobom, kako bi se priče o Dunavu širile van izložbenog prostora.

Kao fluidan element koji reflektuje svetlost i budi asocijacije na odmor, voda je pogodna kao motiv u hešteg kulturi društvenih mreža. Početna tačka za sliku VitaminSea II (2022) umetnice Rahele Jutke (Slovačka) je potraga za sledećim, navodno privlačnim „Instagram momentom”, za estetskom suštinom banalnih turističkih fotografija uz more. U drugom koraku, ona prenosi pronađeni fotografski detalj, pogled na plitku vodu preko peskovite podloge, na nepodmazano platno. Ovo ističe specifičnu osobinu vode: element je u stanju da pomeri blizinu i udaljenost onoga što se vidi, slično kao lupa. Jutkin rad Quelle (2023) bavi se topografijom vodenih tela i zasniva se na istorijskoj mapi Štiavnickih planina, planinskog regiona u Slovačkoj. Nacrtana od strane nemačkih doseljenika u 19. veku, karta prikazuje mnoga mala rudarska jezera koja su se napunila vodom nakon što su sirovine izvađene. Pristup slici Rečni tok (2020-22) potpuno je drugačiji. Ovde je staro platno od konoplje koje je umetnica pronašla postavljeno na obalu reke Hornad, pritoku Dunava, pritiskajući ga na dno. Na taj način su se oblici blata, vode i kamena utisnuli u tekstil, koji je kasnije poslužio kao osnova za dodavanje boja i crteža.

Vrtlozi, grebeni i stene skriveni ispod površine vode karakterisali su korito „starog”, izvornog Dunava, naročito na nivou Đerdapske klisure, gde se reka probija kroz Južne Karpate. Plovidba ovde je bila teška, a od početka 19. veka brojni inženjeri su pokušavali da regulišu Dunav, poravnavajući i produbljujući korito reke kako bi stvorili luke i elektrane. Upozoravajući na današnje suprotstavljene pristupe renaturalizaciji Dunava, umetnički duo Deep Time Agency (Holadnija/Norveška) upoznaje nas sa tri „oca osnivača” modernog Dunava. U svom delu Ploveći očevi (2024), oni uvode ideju korišćenja takozvanih „drvenih ispusta”: stabala koja se veštački postavljaju u reku kako bi se stvorila staništa za životinje. U tri drvene skulpture koje vise sa plafona, portreti nekada moćnih inženjera spajaju se sa materijalnom supstancom drvenih ispusta.

Godine 1986, područje oko Đerdapa je poplavljeno kako bi se izgradila velika hidroelektrana na granici između Srbije i Rumunije, i olakšala plovidba. Nova, masivna brana podigla je nivo vode uzvodno za 35 metara. Potopljena su brojna sela i ostrva, uključujući i legendarno ostrvo Ada Kale, koje je prvobitno bilo naseljeno muslimanskom manjinom. Ostrvo koje su Osmanlije opisivale kao „ključ za Srbiju, Mađarsku i Rumuniju”, prvi put je pomenuto kod Herodota i za njega se Austrijsko i Osmansko carstvo borilo više od dva veka. U svom multimedijalnom projektu Od prošlih vekova do doba koja dolaze (2017-21), Lučijan Bran (Rumunija) povezuje nestalo ostrvo sa novostvorenim „dunavskim ostrvom” u Crnom moru. Njegova dva lajtboksa prikazuju fotografije novonastale zemljišne formacije i nekadašnju lokaciju Ada Kale. Odavde Dunav prenosi sedimente nizvodno prema ušću do zaliva Musura. Branova velika fotografija Vir, delta Suline (2017) beleži mešanje tamnog zemljišta koje reka donosi sa žućkastim peskom Crnog mora. Od početka 2000-ih, aluvijalni sedimenti stvaraju novo ostrvo dalje na moru, koje je trenutno podeljeno između Ukrajine i Rumunije. Njegov rad Obrnuta arheologija (2021) sastoji se od tri modela vaza iz grčke, dačanske i turske kulturne istorije, koje je umetnik izradio pomoću 3D štampača, a zatim potopio u Mangaliji na Crnom moru na šest meseci. Sve tri kulture su živele na Adi Kale. Naslov Obrnuta arheologija odnosi se na ideju o tome kako bi artefakti sa budućeg ostrva K mogli da izgledaju.

Dunav je jedina velika reka u Evropi koja teče od zapada prema istoku. Sila vode ne samo da omogućava prenos sedimenta, već nizvodno nosi i otpadne vode i smeće. Svojim radom Cvetanje (2024), stvorenom posebno za ovu izložbu, Nina Ivanović (Srbija) predstavlja formu Dunava u toku kroz Beograd. Oblik, isečen iz čeličnog lima, bio je natopljen tečnim đubrivom koje sadrži različite nutrijente poput fosfora i azota. Hemijski elementi reaguju sa metalom i formiraju svoju strukturu koja se menja tokom izložbe. Na površini cvetaju beli, kristalni oblici. Međutim, u Dunavu interakcija metala, gvožđa i fosfora u reci dovodi do cvetanja algi i kasnije do mrtvih zona, tj. područja u vodi u kojima ne opstaje ni biljni ni životinjski svet.

U svojoj seriji fotografija Aleks. Dolina Roja (2020-22), Terez Vera i Vensan Tusan (Francuska) beleže olujom pogođene pejzaže doline Roja, regiona u Primorskim Alpima. Slike zauvek promenjenog korita reke odražavaju igru haosa i lepote u ovim savremenim ruševinama. Njihov rad otkriva fascinaciju za fragmentirane pejzaže, posmatrane kao sablasne, nesvesne scene koje izazivaju osećaj bezvremenog mira. Umetnici deluju kao i dokumentaristi i arheolozi, izdvajajući motive iz zemlje koji naglašavaju estetske vrednosti oblika, boje i materijala. Aktiviraju ove elemente na način koji stvara dijalog između formalnosti i senzualnosti, uzdižući obične stvari u izuzetne i pozivajući gledaoce da pronađu lepotu usred devastacije.

U svojoj video instalaciji Kompozicije toka (2023-24), umetnice Tonka Maleković (Hrvatska) i Sofija Frajdhof (Austrija) pružaju gledateljima pogled na Dunav sa istorijskog mosta. Kako voda prolazi pored masivnog stuba, stvara utisak pokreta, iako čvrsto tlo ostaje pod nogama. Ova interakcija između pokreta i mirnog stajanja podseća na unutrašnji konflikt sa kojim se migranti često susreću prilikom razmišljanja o odlasku iz domovine. Do koje mere emigracija poboljšava njihov život? I koje alternative mogu postojati? Video projekcija uključuje delove intervjua sprovedenih tokom dvogodišnjeg istraživačkog projekta o radnoj migraciji u regionu Dunava. Naziv dela odnosi se na koncept ljudskih prava slobode kretanja i naglašava ambivalenciju između teorijskog ideala i subjektivnog iskustva migranata.

Čepovi boca, štipaljke za veš, stare japanke. Pored otpadnih voda i đubriva, svakodnevni plastični objekti takođe završavaju u Dunavu i započinju svoje putovanje nizvodno. Mihael Hajndl (Austrija) povezuje kratki korisni vek plastičnih predmeta sa trenutkom njihovog odlaganja i napominje: „Postoji značajna neravnoteža. Jer stvarni, produženi život objekata počinje tek nakon što postanu otpad. Dosledno izvan mesta, delimično oštećeni, vode svoje živote kao remetilački elementi koji se iznenada pojavljuju u prirodnoj sredini.” Za svoj video rad Životi posle smrti (2023), Hajndl je prikupio seriju odbačenih plastičnih predmeta sa plaža delte Dunava u Rumuniji. Zatim je postavio pronađene objekte kao male, subverzivne intervencije u javnom prostoru u Beču. Humorističke sekvence podsećaju nas da svakodnevni život može biti polje otpora, ako samo intervenišemo u tok svakodnevnice i napravimo male promene u običnim stvarima.

Na kraju, jedan od kolektivnih radova biće predstavljen u okviru mikro-projekta Dunavske refleksije iniciranog od strane umetnice i članice Kolektiva U10, Ive Kuzmanović, pod okriljem Umetničkog prostora U10. Rad podrazumeva da svako od zainteresovanih učesnika i prijatelja projekta u formi teksta, crteža ili koristeći se samo oblikom kao sredstvom, referiše na iskustva, zaključke ili asocijacije u vezi sa svojim učešćem u projektu Vaša voda naša voda. Njihova grafička rešenja će biti ugravirana na ogledalima raznovrsnih oblika i postavljena u javnom prostoru na različitim lokacijama na obali Dunava u Beogradu, mestu na kome se dešava završna izložba i konačno okupljanje u vezi sa projektom.

Hana Veber