Lidija Delić, Nikola Grozdanović, Nina Ivanović, Sava Knežević, Isidora Krstić, Iva Kuzmanović, Ivan Marković, Branko Milanović, Nemanja Nikolić, Petar Sibinović, Marija Šević

|

3 – 20. maj

U10 kao novo mesto za mlade umetnike

Kada je reč o stvaralaštvu mladih vizuelnih umetnika veoma često se, u javnim razgovorima, polemikama i istraživanjima, postavlja pitanje o pozicijama i mogućnosti artikulacije autora najmlađe generacije u lokalnom beogradskom okruženju. Nakon završenih studija umetnosti, kada se dogodi vreme da samostalno, kao tek oformljene umetničke ličnosti nastupe u javnosti – kroz izložbe, raznovrsne umetničke projekte, te budu percipirani u okviru teorijskih, kustoskih ili kritičkih osvrta u sredini u kojoj deluju – neretko nailaze na konfuzne mehanizme kojima funkcionišu lokalni umetnički sistemi i zatim na nemogućnost da se u okviru ovih, uprkos profesionalnom i posvećenom pristupu umetničkoj praksi, pozicioniraju. Finansijska ograničenja vezana za produkciju radova, kao i nepostojanje strukturiranog i održivog umetničkog tržišta dodatno otežavaju razvoj kontinuiranog rada i delovanja mladih umetnika. Iz ovih razloga, sve prisutnije rešenje navedenog problema u poslednjem periodu nalazi se u samoorganizaciji kroz manje umetničke grupe, kolektive ili zajednice koje svoje umetničke aktivnosti izvode, prikazuju i razvijaju u okviru određene umetničke ili teoretske platforme koja je vezana za određeni izlagački prostor.

Nadovezujući se na ideju u neophodnosti samoorganizacije u datom kontekstu, nastao je Umetnički prostor U10 na inicijativu umetnika Nemanje Nikolića u okviru koga će na prvoj izložbi 10+1 biti predstavljen i afirmisan rad autora Nikole Grozdanovića, Lidije Delić, Nine Ivanović, Isidore Krstić, Save Kneževića, Ive Kuzmanović, Ivana Markovića, Branka Milanovića, Nemanje Nikolića, Petra Sibinovića i Marije Šević, koji se nalaze u periodu neposrednog završetka umetničkih studija. U razgovoru sa Nemanjom pričamo o ovom novom zanimljivom mestu za umetničko stvaranje i upoznavanje sa publikom.

A: Na koji način, kao mladi umetnik, komentarišeš svoj položaj i položaj svojih kolega u ovoj sredini i koliko je ova aktuelna problematika uticala da se odlučiš na osnivanje i realizaciju projekta o Umetničkom prostoru U10?

N: Položaj i profesionalni razvoj jednog mladog umetnika nakon završetka umetničkih studija zavisi od velikog broja faktora. Mogu slobodno da kažem da je situacija za nas krajnje nezahvalna. Već na samom početku ne postoji jasna predstava o tome šta ove studije podrazumevaju, većina „budućih umetnika“ nema ideju šta tokom studija želi kod sebe da razvije. Posledica je da se onda tokom studija odvija neka vrsta pokušaja stalnog pronalaženja mlade osobe koja nema tačno određen plan. Sa druge strane, sistem obrazovanja talentovanim ljudima, kojih smatram da ima puno, često ne omogućava dovoljno jasnu strukturu, tako da se neki od njih izgube u ovom procesu. Dakle, vlada određena iluzija da samo treba raditi, verovati u to što radiš i da će sve ostalo doći samo od sebe. Kada dođe trenutak suočavanja sa onim što dolazi nakon studija mladi umetnik je najčešće dezorijentisan.

A: Da li to znači da fakultetsko umetničko obrazovanje ne pruža dovoljno sveobuhvatnu pripremu za stupanje u samostalnu umetničku karijeru?

N: Definitivno. Biti umetnik nije samo istraživati i stvarati radove, već i znati da ih prezentuješ, da ih artikulišeš na druge načine sem stvaralačkog. Mada, obrazovanje nikada ne može biti bez greške, nikada ne može da pruža savršenu pripremu za dalje. Ali sada ne bih ulazio dublje u tu problematiku. Veći problem, često istican od strane umetnika, je nepostojanje fondacija koje bi finansirale produkciju umetničkih radova ili ih otkupljivala, nepostojanje ozbiljnog umetnićkog tržišta, nedostatak volje da se ulaže u ovu sferu kulture i još češće nedostatak hrabrosti da se rizikuje putem podrške neafirmisanim i još uvek šire nepriznatim stvaraocima. Priča o tome kako je težak položaj umetnika dobar podsticaj na kreativnost čini mi se vrlo ironična. 

A: Da li misliš da postoji neki drugi način da se mladi umetnik pozicionira u nekomercijalnim umetničkim sistemima? Koliko su institucije kulture ili nezavisne organizacije otvorene za saradnju i da li je na taj način moguće afirmisati se kao mladi stvaralac?

N: To je vrlo komplikovano pitanje koje podrazumeva ozbiljnu analizu. Kada mladi autor želi da se “plasira” na  scenu, on nužno mora da uklapa svoju poetiku u izlagačku politiku određene institucije ili organizacije. To je često naporan proces koji podrazumeva prilagođavanje. Upravo zato je i nastao prostor U10, sa željom da to izbegnemo.   

A: Došli smo do neophodnosti samoorganizovanja. Reci mi nešto više o U10, koja ideja se krije iza ovog projekta?

N: Ideja je puno, imamo elana i pozitivne energije da radimo dalje i razvijamo ovaj prostor. No, opet se vraćamo na prethodno rečeno – za osnivanje bilo kakvog prostora i njegovo održavanje i funkcionisanje, kao i ozbiljnije produciranje radova, potreban je novac. Na početku na kome se nalazimo, uprkos entuzijazmu koji posedujemo, nismo sigurni koliko ćemo finansijski moći da održavamo ovaj prostor, ali svakako krećemo aktivno sa programom. Ono što je sigurno jeste da će ovaj prostor biti mobilan – dakle menjaće lokacije tokom vremena i da neće delovati kontinuirano, neminovno ćemo morati da pravimo pauze. U tom smislu, ja ga ne bih ni definisao kao klasičan izlagački prostor – više kao jednu lokaciju koja u ovom trenutku služi za izlaganje. Nastupamo kao jedna grupa istomišljenika, kao grupa mladih umetnika koju povezuje zajedničko studiranje, a ne kao neka definisana umetnička grupa ili organizacija. Okupili smo se oko ovog projekta iz krajnje praktičnih razloga i polazimo od zajedničke potrebe za prostorom u kome ćemo predstavljati svoje radove, bez ikakvih ideoloških ili teoretskih pozicija. Imali smo sreću da upoznamo neke ljude koji će nam u ovoj fazi pružiti finansijku podršku da našu potrebu za izlaganjem pretočimo u realnost, a koji ni na koji način ne utiču, niti ograničavaju program i ostale aktivnosti koje će se u U10 odvijati.

A: Kakav program je planiran za U10? Predviđeno je puno sadržaja osim izložbene aktivnosti.

N: Da, osmislili smo veoma dinamičan program za U10. Pored grupnih i samostalnih izložbi, biće organizovanja i vođenja kroz izložbe od strane umetnika, ali i javne prezentacije, upoznavanje sa publikom, itd. Svako ko je raspoložen i ima šta da kaže, slobodan je da nam se priduži u okviru ovih aktivnosti. Prostor U10 nastoji da bude mesto prezentovanja mladih, tek dolazećih autora i zato od velikog značaja nam je da program iskoristimo kako bismo se na što bolji i sveobuhvatniji način predstavili stručnoj i široj publici. 

A: Umetnici su se sami, bez ikakvih uticaja sa strane, organizovali oko ovog projekta. Ti se javljaš kao autor projekta, kao pokretač i organizator čitave stvari koji je, istovremeno, odigrao i ulogu selektora umetnika koji će biti aktivni u ovom prostoru. Kako komentarišeš to da umetnik preuzima ulogu kustosa i kako se odnosiš prema ovoj, za tebe novoj poziciji? Da li te na neki način ograničava ili ti, pak, daje mnogo više slobode da način prezentacije umetičkog rada prilagodiš potrebama i željama ove grupe umetnika?

N: Ideja da ja preuzmem ovu ulogu dogodila se krajnje spontano, usled praktične neophodnosti da neko ipak zauzme datu poziciju i da izabere određene umetničke pozicije i određene radove za izložbu. Umetnici koji izlažu, pored mene, su umetnici moje generacije i manje – više nalaze se u istoj poziciji kao i ja. Lično nemam ambiciju da se u bližoj budućnosti posvetim kustoskoj profesiji. Ovde se konkretno radi o tome da sam ja, kao neko ko je čitav projekat započeo, želeo i da ga sprovedem do kraja i da mi je uloga kustosa bila nametnuta kao neminovnost.

A: Šta je to, što sem generacijske sličnosti, povezuje mlade umetnike koje si odabrao da izlažu? Da li postoji još neki kriterijum selekcije kojim si se vodio?

N: Mislim da je ono što umetnike ove izložbe povezuje lokalna sredina u kojoj žive, kao i isti obrazovni sistem iz koga su izašli, što je već mnogo. Na taj način je stvorena određena konekcija koja je potpuno prirodna. S druge strane, bitnu ulogu igrao je moj lični ukus kada je u pitanju umetnost. To je nešto što može da se vidi kroz pažljivo posmatranje radova na izložbi. Ja mislim da umetnost mora biti ozbiljna igra u kojoj umetnici ne teže ilustrovanju određenih definicija, niti treba da pruže odgovore na neka velika pitanja. Za mene je umetnost otvoreno polje u kome umetnik može da razmišlja potpuno slobodno. U ovoj selekciji vodio sam se time, ali sam birao i umetnike koji su profesionalni, inovativni i u čijem radu se vidi uživanje u procesu stvaranja umetničkog dela. Mislim da su svi umetnici na izložbi krajnje odgovorni i dovoljno ozbiljni da odgovore na zahteve profesionalnog bavljenja umetnošću. U nekom širem kontekstu, borba protiv haosa, protiv letargije, otpor u svom najširem značenju, je nešto što povezuje radove ovih umetnika. Čini mi se da je na našoj generaciji da se sa takvom situacijom izbori. A to je izvodljivo samo manjim koracima koji će jednog dana neminovno dovesti do većih rezultata. I samo upornim radom. Kod nas je popularno  žaliti se na okolnosti, kritikovati sve. Ja smatram da ne treba pričati, već treba praviti konkretne stvari, treba konkretno delovati kako bi se nešto promenilo.

A: Imajući u vidu tvoje pređašnje iskustvo, kao i ideje i planove vezane za U10 i predstojeće izložbe, šta bi izdvojio kao cilj ovog projekta? Čemu težite kroz predstojeće aktivnosti i šta bi istakao u prvi plan kada su pitanju tvoja i vaša očekivanja u vezi sa ovim?

N: Za početak, biće predstavljeni umetnici koji će svojim radom graditi identitet prostora U10, bar u bližoj budućnosti. Cilj je da se lokalnoj ali i široj, regionalnoj i internacionalnoj sceni ukaže na važnu i reprezentativnu mladu umetničku produkciju u Srbiji. Nisam siguran koliko umetnost ima moć da stvari menja na nekom opštijem nivou. Ukoliko budemo ovim projektom uspeli da nešto u kulturnoj ponudi grada ili u vezi sa mladim umetnicima promenimo ili podignemo na viši nivo, to će biti odlično. Čak i ako se stvari ne promene, mislim da je veoma bitno da smo odlučili da se uhvatimo u koštac sa ovim problemom i uradimo nešto zanimljivo i drugačije.

Razgovor vodila Ana Bogdanović
Fotografije: Zoran Milisavljević