Umrežene hakerke

Umrežavanje u globalizovanom svetu je bez sumnje postalo imperativ gotovo svake oblasti društvenog delovanja. Bez daljnjeg, reč je o pozitivnom fenomenu, međutim, posmatrano iz tržišne perspektive umrežavanje se izražava u kvotama profitabilnosti, kompeticije, kvaliteta i autentičnosti. Ova tvrdnja se najpre odnosi na protok globalnog kapitala, što nužno povlači sa sobom niz implikacija koje se direktno odražavaju na, u ovom slučaju nama važan, razvoj nauke i umetnosti.
No, šta se dešava kada se dese druge vrste umrežavanja koje su kritički nastrojene prema pomenutom (kapitalističkom) poretku? Dešavaju se sistemska prodiranja, modifikuju se programi, nelegalno se ulazi u tuđe sigurnosne i operativne sisteme, jednostavno hakuje se. Motiv koji stoji iza hakerskog poduhvata može opet biti ekonomske, ali je često političke odnosno ideološke prirode. S tim u vezi, umetničke prakse koje obraćaju pažnju na ovakve ideje pozicionirane su upravo na artikulaciji savremenog trenutka i ostaje samo pitanje na koji način se one realizuju, tačnije, kako se tačno umetnošću može hakovati i čemu to uopšte služi.
Umetnice Marija Hera, Šejma Fere i Lena Violeta Lajtner, iako naizgled različitih senzibiliteta, uspostavljaju dijalog fokusirajući se na različite modele konstituisanja slike na relaciji analogno / digitalno. Upotrebom različitih metoda kolažiranja, dekonstrukcije i promene značenja, svaka od umetnica uspostavlja vlastiti mikro narativ na tragu ideje o hakovanju (naziv izložbe), o čemu će biti nešto više reči kasnije.
Pre svega, važno je istaći da sam odabir medija kolaža kao baze istraživanja svake od umetnica neminovno priziva izvesnu dozu referentnosti u kontekstu avangardnih pokreta i emancipatorskom potencijalu istih. Naime, paralelno sa radikalnim umetničkim eksperimentima koji podrazumevaju rad sa novim tehnologijama, zauzimanje kritičke pozicije ne samo u odnosu na umetnički sistem, već i celokupno društvo, dolazi i do pojave većeg broja umetnica čije delovanje doprinosi i dalje unapređuje ideje jednog pokreta. Ovde treba izdvojiti dadaizam, koji se svojim konceptualnim okvirom možda može izdvojiti kao najmanje falocentričan i patrijarhalan umetnički fenomen avangardnih strujanja prve polovine XX veka.
Ovakva vrsta poveznice sa avangardom nije zanemarljiva i čini se da je odveć važna budući da ove tri umetnice takođe artikulišu i vlastitu rodnost u odnosu na digitalne tehnologije i konzumerizam, ne zanemarujući ideološke implikacije koje takva vrsta angažmana sa sobom neminovno nosi.
Naime, Hera, Fere i Lajtner polaze od opšteg mesta odnosno činjenice da protok informacija u digitalnoj eri nikako nije jednosmeran proces, već je neuhvatljiv, disperzivan i krajnje heterogen. Shodno tome galerijski prostor za njih prestaje biti mesto puke reprezentacije, već preuzima višestruku funkciju laboratorije, učionice ili debatne sale, čemu u prilog ide i svojevrsna medijska heterogenost odnosno hibridnost izloženih radova.
Bilo da je reč o seriji analognih i digitalnih radova na papiru, interaktivnim instalacijama ili performansu, druga referentna tačka pored kolaža kao baze istraživanja jeste i simbioza tehnologije i prirode. Uvođenjem botaničkog rečnika odnosno direktnim integrisanjem biljnih vrsta ili oponašanjem formi korena biljaka (rizoma) umetnice se dodatno konceptualno povezuju te izvode autentičan narativ satkan od novih znakova, simbola ili možda alegorija savremenosti u svetlu preplitanja umetnosti i tehnologije.
Intrigantan naziv izložbe navodi nas da pomislimo da je hakerska agenda ovog ženskog trija usmerena na uzurpaciju, prodiranje u sistem umetnosti. Motivi su mnogostruki a tiču se nesigurnosti ekonomske pozicije savremenog umetnika odnosno umetnice u globalizovanom svetu, pristajanja na čitav splet kompromisa, institucionalne i vaninstitucionalne peripetije i tako dalje. Međutim, upravo na tragu pomenutog dadaizma stiče se utisak kao da Hera, Leitner i Fere, svaka iz svoje perspektive, a opet kolektivno, realizuju specifičnu mrežu u okviru koje se same ukidaju, nestaju i iščezavaju, ali istovremeno grade svoje pozicije ni iz čega.
Prema tome, umetnice polaze od tabula rase, te se može reći da one hakuju same sebe kako bi došle do nekih novih rezultata kako u vlastitom, tako i kolektivnom istraživanju. Ovo svakako ne znači da je njihov proces rada jednosmeran, baš naprotiv, on u celosti korespondira sa savremenošću ispitujući i problematizujući upravo aktuelne teme poput (zlo)upotrebe digitalne tehnologije, konzumerizma, migracije odnosno asimilacije i ekologije.

Tekst: Vladimir Bjeličić, istoričar umetnosti
Fotografije: Lena Violeta Lajtner