Kada je Vendi Braun pisala o stanjima ranjivosti i bolnim tačkama u post-kolonijalnom svetu mapirajući pozicije slobode i pozicije moći i njihovu međusobnu uslovljenost, i analizirajući sistem koji ne uspeva da odgovori na svoja obećanja, celo poglavlje je posvetila vezanostima koje bole. Događajima iz prošlosti koji žuljaju i u sadašnjem trenutku, i koja ne zaboravljamo, ili nam pak društvo ne dozvoljava da ih zaboravimo, koristeći traumu neretko kao sredstvo sistematske manipulacije. Ranjene privrženosti (wounded attachments^[1]) su delikatne, neretko toksične i fizički nepostojeće niti koje nas drže vezanim za ozleđena, bolna mesta koja pulsiraju u nama i koja poput fantomskog uda, osećamo dugo nakon što više nisu deo naše nove realnosti. Putem tih spona, klizimo nazad ka epicentru iz kog polaze, i centralno pitanje koje se razmatra je zapravo na koji način takav osećaj, takva mešavina ranjivosti, povređenosti i privrženosti, i svesnost o postojanju bolnog mesta, postaje osnova za definisanje i formiranje identiteta? U tom kontekstu Braun insistira da pojedinac ne mora da se identifikuje sa bilo kojim zvaničnim modelom odnošenja prema prošlosti, ali i tome da je ta prošlost od njega neodvojiva, te kao takvi nismo samo neutralno pozicionirani u istoriji, već smo njenom specifičnošću uslovljeni i proizvedeni.  

Isto pitanje, kao polazište svojih umetničkih istraživanja koristi i Slavica u novim radovima, samo što ih sa pozicija globalnog i kolektivnog (bola, trauma, marginalizacija i sećanja…) prevodi na sasvim ličan jezik, pitajući se u kojoj meri me ono što me boli ujedno i konstituiše? Šta to ne govorim ali osećam, kako izgleda tenzija koja se prećutkuje, gde je mesto onome što ignorišem? Braunovski svesna da svako nesuočavanje, i svaki pokušaj da se pobegne od bolnih čvorova u ličnim i kolektivnim narativima rezultuje samo reafirmacijom bolnih struktura, Slavica svojim radovima teži da materijalizuje ono što obično izmiče bilo kakvoj definiciji jer može da se iskusi samo emotivnim bićem. Ako Hana Arent definiše Lebenswelt^[2] kao svet ljudskog iskustva i interpretacije, svet koji nam je zajednički, koji je mesto preseka, zbirni skup između različitih strana i kao takav daje okvir za razumevanje, delovanje i prosuđivanje, gde jezik, misao i akcija udruženo deluju, izložba „As if a monsoon suddenly became silent“ otvara dodatni prostor za zajedničko postojanje. Otvara svet u kom se ne prepoznajemo samo po akciji, i ne sastajemo direktno i nužno glasno, već se razumemo u onome što ćutimo i u odnosu koji gradimo spram toga. Umesto na racionalnom, insistira na relacionom, koje svaki od susreta obeležava ogoljenošću, izlaganjem, dostupnošću i ranjivostima u kojima se prepoznajemo, i koje zauzvrat imaju transformativne mogućnosti.

Serijom skulptura, Slavica pokušava da oslušne i reaguje na možda neizrečeno, ali sigurno upamćeno. Na sve ono sa čime ostajemo kada oluja protutnji, utiša se i prestane. Pokušava da reintegriše u svest nešto potisnuto, odbačeno i napušteno dajući mu oblik. Odbacujući ideju o jakom pojedincu koji je u kontroli (ili uporno pokušava da je preuzme nad svim aspektima svog života i ličnosti), prilično prisutnu u savremenom diskursu, Slavičina praksa je zapravo delikatna evaluacija pozicija moći, i postavlja pitanje šta ranjivost zaista znači i kolika je njena snaga? Nudeći mogućnost da najveća snaga možda leži upravo tu, u priznavanju stanja bola i nesigurnosti, njene skulpture pomalo nalikuju na Popine oblike za kojima čezne – „čisti i odani oblici moga nemira, moga umora, moga sna“.

Dovodeći elemente u nesvakidašnji odnos i gradeći narativ u kom je sve prividno zavodljivo ali suštinski pomalo strano i neprijatno, ističe se koliko su nam takve emocije začudne, nesvakidašnje, egzotične. Čeljusti, zmije, veštački implementirano uvo, neprirodnost postura i položaja, tela koja nalikuju na ljušture, nagoveštavaju da je ono što se oseća, za pojedinca, ne samo neprijatno već pomalo i monstruozno. Međutim, „monstrum nije tako strašna stvar za biti. Poreklom iz latinskog, monstrum je božanski glasnik katastrofe, kasnije u starofrancuskom adaptiran da označava životinju raznovrsnog porekla. Biti monstrum znači biti hibridni signal, svetionik. Sklonište i upozorenje u jednom“^[3].

Kako polazi iz sopstvenih nesigurnosti, osećanja nesklada, nepripadanja, i izneverenih očekivanja, secirajući ih, Slavica ne govori o izborima nego o nužnostima. O neophodnosti nepotapanja nesvesnih strahova i emocija, nego njihovog osvešćivanja i izvlačenja na površinu. Tek tu i tada, na površini, u titravim i nestabilnim, ali prisutnim, odbljescima samoprihvatanja moguće je raditi sa, a ne protiv „negativnog“ u nama. Umesto da negira, akumulira i sakriva bolni sadržaj, autorka pristaje da je možda artikulacija jedini način kojom emocije mogu da budu zadržane ali kao pripitomljene, rasvetljene, opredmetljene, i takve da ih se više ne bojimo. Tretira ranjivost kao ožiljak, svesna da on uvek ostaje hrapav na dodir, drugačiji od ostalog dela tkiva i pojačano senzitivan u delovima, ali i sastavni deo onog što smo danas.

Teodora Jeremić