Sa 28 godina, 1995. godine, Pamela Anderson je napisala sledeće pismo:

Draga PETA,

Glumim u TV seriji „Čuvari plaže“ i mediji su opsednuti mojim životom. Zaista bih volela da nešto od ove pažnje preokrenem na stvari koje su bitnije od mojih grudi ili moji momaka. Možemo li da se udružimo? Bila sam ljubitelj životinja i član PETE od kad sam bila dete i slala sitan novac kao prilog, i oduvek sam želela da budem više uključena. Molim Vas, iskoristite me.

S ljubavlju,
Pamela Anderson

Koliko se svet od tad promenio nemoguće je reći opisnim jezikom.

Mogle bismo da napravimo grafik koji pokazuje nivoe CO2 i nivoe mora iz 1995. i 2020. godine, ali brojevi se brzo izgube i postanu beznačajni i zaborave se.

Ono o čemu možemo da pričamo u ovom tekstu je kako je Pamela bila željena i tražena mnogo pre Instagrama, pre Kardašijana i Paris Hilton. Bila je glavna tabloidska priča u svoje vreme, zahvaljujući svom turbulentnom ljubavnom životu, svom porno snimku, svom atraktivnom telu i dijagnozi za hepatitis C. Uloge koje je imala u raznim filmovima i serijama su sve sugerisale da je Pamela na ekranu, i van njega, uvek zapravo ista osoba – zgodna plavuša.

Ali Pamela je znala da se sva ova pažnja može iskoristiti i usmeriti u drugom pravcu, i uradila je svojim pričama ono što su paparaci uradili od nje. Nesebično u centru svačijeg interesovanja, primenila je metodu auto-eksploatacije. Predala se svojom voljom, tako da je na kraju niko nije mogao osvojiti. Predala je svoje telo svetu, ali pod sopstvenim uslovima. Uslovi su bili da, dok njene slike, priče, silikoni, kosa, tetovaže i ljubavnici cirkulišu internetom i štampom, ona ima priliku da govori o stvarima do kojih joj je stalo, što je ukratko bilo: spasite planetu.

Ljudi su često ismevali takmičarke za mis sveta čija najveća životna želja je bila mir u svetu. Da li je ovo zaista tako smešno? Je l’ smešno zato što ga izgovara lepa žena ili zato što zvuči nemoguće?
Ili možda zvuči nemoguće zato što ga priželjkuje lepa žena?

Sada kad možemo da pričamo o kraju sveta u brojevima, graficima i jedinicama vremena, a ne apstraktnim pojmovima, možda dolazi vreme kad moramo da pozajmimo sopstvena tela da bismo postigli novu svest. I sad kada je toliko tela lepo i erotično, golo i eksplicitno svuda, i svaki dan onlajn, možda više i nema o čemu drugom da se razmišlja osim o svetu samom, o miru u svetu, o preživljavanju, o drveću, okeanima, kitovima. Možda ionako ima više ženskih grudi nego kitova u svetu, ali nismo ovde da listamo brojeve. Nemamo vremena, svet tone.