„Svako mora da se nosi sa svojim problemima. Bitno je ono što nam je svima zajedničko. Suština su život i smrt stalno prisutni u svakodnevnom životu, da se slike života i smrti stalno smenjuju a na tebi je da razlučiš jedne od drugih, kroz sopstvenu prizmu, sopstvenom alhemijom. Tome služi slikarstvo. Biti umetnik to ne znači ništa, to je fol. Ono što bi trebalo da bude bitno u slikama je prostor čoveka, ono što je čoveku istinito, moguće, suštinsko.” Rene Strubel

Svest o proživljenom za Ivu Pešić predstavlja bogato tlo za inspiraciju, podstaknutu snažnim instinktom i senzibilnošću, ne samo za sopstveno iskustvo, već za svaki život sa kojim se susreće u realnom obliku, filmu, knjigama.

Izložbu čine dva segmenta, „Dah života” i „Poslednji dah”, vremenski udaljeni jedan od drugog, da bi se metodom slikarskog postupka ponovo sreli u nekoj novoj tački. Prvi je motiv dečije rođendanske zabave kao svojevrsnog vanitasa, prizora očigledne kratkotrajnosti užitka, privremenosti života i ceremonijalne idealizacije. Drugi je prizor smrti, izbeljene, obesnažene, svedene na nešto tupo i bezbojno.

Ipak, pojavni svet za Ivu je samo daleka polazna tačka za prodiranje u neki drugi prostor gde nestaje granica između spoljašnjosti i unutrašnjosti. I sami motivi kao da kroz ovaj slikarski postupak, iako materijalan, tu materiju trpe, ali je ne priznaju. Ispod tog gornjeg sloja vidljivosti umetnica se zanima za onu nevidljivu, unutrašnju stvarnost.

U segmentu pod nazivom „Poslednji dah” umetnica kao predložak za sliku uvodi novinske isečke ubijenih mafijaša. Iz ugla gole stvarnosti, to su leševi izvijenih udova, nemarno spuštenih na pod, koji podsećaju na odbačene lutke. Do trenutka kada je sevnuo blic foto-reportera ova tela kao da su plutala po prostoru tame, neosvetljenih ili odavno ugašenih zbivanja, da bi se tu zaustavila sa dubokim promenama koje su pretrpela. Trenutak blica poslednji beleži događaj, brišući organski element i prevodeći celu situaciju u nešto virtuelno. Samim tim je registrovano poslednje što je u tom prizoru moglo moglo da se vidi, ostavljajući trag i sećanje; prostor za novu razradu. Ono nejasno i mlitavo zbivanje potpunije se otkriva tek u dahu slikarskog oblikovanja.

Još jedna granica data kroz običan prizor koji obećava novu mogućnost, nova događanja, ideju za novu misao, su fragmenti dečijih rođendanskih zabava. „Ne postoji ništa tako životno i trijumfalno kao što su dečije rođendanske proslave”, kaže Iva. „Duvanje sveća, skandiranje i aplauz, pokloni u duginim bojama, drečeći ukrasi, šeširi i zvižduci, imaju ritualnu prirodu. To je način na koji izlazimo na kraj sa starim konceptom ciklusa život-smrt-život, to je deo slike našeg nesvesnog. Kada duvamo svoje rođendanske sveće, ne samo da priznajemo da su godine prošle zauvek, već da je Život taj koji gasi Prošlost. Naš kreativni duh treba da uništi da bi stvarao. Jer tek kada nešto umre, nešto novo se rađa. Kroz ovaj uobičajeni ritual, mirimo se sa smrću i oslobađamo se.”

Tok izložbe nije pravolinijski. Liniju slikanog prekidaju fonovi i fontovi, koji suočeni sa slikama, dobijaju procesualni karakter. Reči na površini neslikarskih materijala (pliš) su podloga za misao, skretanje pažnje i mamac za izbavljenje. Na prvi pogled su enigma koja to nije, jer svojim sadržajem ispisuju trivijalnosti, smišljene poruke i uputstva za prigodne trenutke. U potrazi za nečim dobrim, mogućim uputstvom za izazov koji će nam omogućiti pobedu u manifestaciji sopstvenih želja, sem malo predaha u vidu ispraznih fraza, ponovo smo u procesiji postavke čija sugestija će nas stizati i kada fizički budemo izmešteni.

„Što dalje od mesta rođenja”, kaže Sen-Džon Pers. „Cilj je — nepoznato. Na granici čeka zabrana prenošenja duha i oblika prošlosti. Ovde jezik, boja i oblik kao da izneveravaju. Ukidanje sveg predmetnog. Devalviranje sveg organskog, metafore otuđenja, oslobađanje svakog mesta i svakog vremena.” Oto Bihalji Merin

Tekst: Mihajlo Cvetković

Fotografije: N. Ivanović