Projekat se bavi konceptom „krize” i akutnim problemima klimatskih promena i zagađenja vazduha, kao i bizarnim kontradikcijama i izrazima koji su u vezi sa ovim fenomenima, a koji su se pojavili u našem sadašnjem istorijskom trenutku.

Klimatska kriza i tekuća pandemija pokreću pitanja koja se tiču vlasništva nad vazduhom i javnim prostorom. Istorija je pokazala da krize koje se sporo razvijaju, bilo ekološke ili društvene, uglavnom ne uspevaju da izazovu buđenje potrebe za brzim stupanjem u akciju. Čak i kada smo intelektualno svesni problema, čini se da su naše najdublje društvene i lične želje više u skladu upravo sa onim sistemom koji je stvorio probleme i nismo u stanju da se oslobodimo njegovih ograničenja. Izložba pokušava da istraži nelagodan odnos između lične i kolektivne odgovornosti i istakne načine na koje trenutni hegemonijski sistem uspeva da se održi uprkos naizgled jasnim dokazima njegove destruktivnosti.

Naše potrošačko društvo nudi ljudima izbor koji se sastoji iz niza iluzornih rešenja; boca spakovanog svežeg vazduha sa alpskih vrhova ili skupi prečišćivači vazduha – premeštajući problem čistog vazduha u privatnu sferu. Reklame za ove proizvode takođe prikazuju čist vazduh kao luksuznu robu, sugerišući da čist vazduh ne bi trebalo da bude zagarantovano pravo svih. Ovo navodno rešenje „etičke potrošnje” pomaže nam da se osećamo bolje, ali istovremeno anestezira našu političku spremnost da nešto preduzmemo – zamagljujući činjenicu da je problem strukturni i da kapitalizam radi na principu beskrajne akumulacije i održavanog stanja deficitarnih resursa i oskudice.

Iz sve većeg uticaja algoritama i modela za buduća predviđanja proizilazi neka vrsta sabijanja samog vremena i destabilizacije sadašnjosti – to zauzvrat može dovesti do prilagođavanja i paradoksalno isključuje i raznolikost i kolektivnost. Koji su to drugačiji elementi (ili neuspesi) koji prkose tim obrascima i da li bi oni mogli da pokažu izlaz iz hegemonijske neoliberalne mreže u kojoj smo zarobljeni?

Izložba nastoji da istraži ove apsurdne uslove i kontradikcije i da istakne koncept neuspeha nasuprot produktivnosti u neoliberalnoj sadašnjosti. Nastoji da pronađe neuspehe ili probijanja koji prkose ograničenjima dominantnog sistema i sugerišu jukstapoziciju uspeha i neuspeha, kao i zdravog i abnormalnog, kao mogući put napred. Ove jukstapozicije ističu u prvi plan apsurdnost i kontradiktornu prirodu naših internalizovanih neoliberalnih želja okrećući ih naopako.

Da li su „socijalna savest” i lična klimatska odgovornost postale roba koja nam se prodaje, a ne sredstvo za stvarne promene? Kakve su veze između našeg osećaja „stabilnosti” i naše političke svesti? Ili kako je rekla Greta Tunberg: „Želim da paničite”.