Naša 4 zida

Bojana Jovanović


Thank you…Next
Nikola Dimitrović
Gradska galerija, KC grad
20.12 – 29.12. 2022.

Umetnik Nikola Dimitrović, po čijem opusu verovatno ne bismo odmah zaključili da je završio master studije slikarstva jer se njegovo dosadašnje stvaralaštvo koje je publika imala priliku da vidi uglavom zasnivalo na radovima kombinovane tehnike i instalacijama koje odišu vajarskim duhom, ovog puta u Gradskoj galeriji u KC gradu publici prikazuje deo svog slikarskog opusa. Ovi radovi odraz su Dimitrovićevog višegodišnjeg iskustva na Chatroulette-u, gde bi besomučno pritiskao taster “next” i tako nailazio na (može se reći i prolazio kroz jer je takva vrsta interakcije često dehumanizujuća s obzirom na prirodu komunikacije na takvim platformama) mnoštvo različitih ljudi širom sveta. Dimitrović kroz čitav svoj opus obrađuje teme poput seksualnosti, rodnih uloga, toksičnog maskuliniteta, identiteta i ličnog i kolektivnog nasleđa. Takođe, bavi se pitanjem tradicije koja je i dalje sastavni deo naše svakodnevice ,pogotovo na Balkanu, i u zavisnosti od subjektivnog tumačenja svakog posmatrača ponaosob, ona može da diktira, ograničava, cenzuriše ili sa druge strane obogaćuje i neguje “prave” vrednosti danjašnjeg društva. Celina izložena u Kc gradu obitava u prostoru nabijenom seksualnom tenzijom i stvara mističnu i pomalo voajersku atosferu ulaska u tuđi intimni prostor. 

Prikazi lica bez ekspresije i onih u zanosu požude, isprepletani su sa kadrovima intimnih delova tela nama zauvek anonimnih ljudi koji su pritiskom na taster next zauvek nestali u moru drugih. Kustoskinja Ana Simona Zelenović opisuje Dimitrovićeve sagovornike kao ranjive i izložene našim pogledima, ali istovremenom zaštićene intimom i našom empatijom koja im omogućav da ostanu u “svoja četiri zida”. Ambijent intimnosti postignut je nekonvencionalnim načinom prezentacije. Slike se ne nalaze na zidovima već je u centralnom delu prostorije žicom formiran kvadratni oblik, te sa nje radovi vise u prostoru. Takav način izlaganja ne samo da govori o veštini kustoske vizije Zelenovićeve i dobro zamišljenog odnosa između narativa koji slike podražavaju te najboljeg mogućeg komuniciranja istog u prostoru koji nije sam za sebe specifično podložan inovacijama, već i o tome koliko je važno razumeti koncept umetničkog dela i tek onda stvoriti atmosferu u kojoj će njegov potencijal najviše doći do izražaja. Ovakva postavka navigovala je posetioce da se na otvaranju prirodno i inutuitivno okupljaju unutar središnejg dela, ne samo iz logističkih razloga (to je jedini način da se slike sagledaju) već i zbog sveopšteg osećaja zatvorenog intimnog kruga u kojem se interakcija posetilaca nastavljala nevezano za samu izložbu. Na taj način, četiri zida Dimitrovićevih likova postali su i naša četiri zida koja (ne)svesno delimo sa strancima koji su “uhvaćeni” u najintimnijim radnjama u svojim privatnim prostorima, koji sada postaju zidovi javnog izložbenog prostora.

Međutim, Dimitrović odlazi korak dalje daje nam mogućnost da se, na neki način, upoznamo sa svakim od predstavljenih likova. Pojedincačne konverzacije sa naizgled bezličnim i dehumnizovanim individuama iza ekrana ,koje vidimo na slikama, izložene su hronološki na zidu. Umetnik na taj način posetiocima daje uvid u mali deo ličnosti svake od tih osoba, demistifikuje ih ili pak dodatno mistifikuje. Neki su uzbuđeni zbog informacije da će biti naslikani i nadaju se da će ih što više očiju videti u galeriji ili muzeju, dok se drugi čude, postavljaju pitanja ili nemaju nikakvu reakciju pa odlučuju da napuste konverzaciju. Takođe, u prostoru se nalazi i instalacija u vidu zamračene kabine (umetnik je naziva Ispovedaonicom) unutar koje je laptop sa kamerom i otvorenim Chattroulete-om posredstvom kojeg posetilac može da iskusi sve ambivalentnosti osećanja koja donose slične platforme od neprijatnosti činjenice da se nalazimo u ulozi onog koji je posmatran, smeha i zabave nepredvidivih situacija, uživanja u konverzaciji , pa sve do zadovoljavanja lascivnih misli i seksualnih nagona.

Ova trokanalna izložba koja skladno ispunjava prostor Gradske galerije u Kc gradu, ne samo što je jedinstvena prilika da se vidi (ne samo) slikarski opus NIkole Dimitrovića, već da se kroz njega aktuelizuju pitanja sveprisutne društvene otuđenosti koja se najbolje vidi na društvenim mrežema, deting sajtovima i chat room-ovima gde ,kako Ana Simona Zelenović piše u svom tekstu :“…ljudi postaju proizvod konzumacije, koliko i druga roba…Društvene posledice ovih brzih i kratkih interakcija čine nas samo još više udaljenim…Zato je Dimitrović svojim radom odlučio da prostor koji je neretko služio za brzu razmenu, prolaznu zabavu ili ubijanje vremena, pretvori u jedan oblik ispovedaonice.”Ova izložba bavi se već dobro poznatom i mnogo puta konteksutalizovanom temom u poslednje dve decenije koja nije izgubila na aktuelnosti ni danas. Međutim ,Dimitrović stavlja fokus na emotivni, seksualni I identitetski aspekat fenomena otuđenosti sa naglaskom na introspekciju onoga ko posmatra i u isto vreme biva posmatran, ali i izgubljen u moru nepoznatog i konstantne promene lica i figura koje se nalaze pred nama, bilo to na ekranu ili u stvarnom životu, dok swipe-ovajući tragamo za nepoznatim ciljem. Ako ne poznajemo sebe, možemo li ikada zaista da upoznamo druge?