Samostalna izložba Iz stomaka / Gut feeling Nikše Suzića
Galerija FLU
29. 11. – 10. 12. 2022.
Okovi društvenih normi, konformizam, strah od napuštanja poznatih zona, neuklapanje u nametnute okvire i očekivanja (društvena i lična), život sa traumom, telo kao nosilac te traume, teskobe i zarobljenost u sopstvenoj koži, vršnjačko nasilje, nesigurnost, potiskivanje, pretvaranje, ukalupljivanje, evokacija sećanja iz detinjstva. Sve su ovo teme koje Nikša Suzić obrađuje kroz svoje skulpture predstavljenje na izložbi pod nazivom Iz stomaka.
Radovi koji se mogu videti do 10. decembra 2022. godine u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti formalno su apstraktni, ali izuzetno sugestivni i puni simboličkih komponenata. Suzić se koristi elementima alegorije i često na humorističan način izražava sopstvena iskustva i smešta ih u univerzalni kontekst koji omogućava posmatraču da bez poteškoća shvati i intuitivno oseti ova dela, ali ga i tera na introspekciju i samorefleksiju. Kustoskinja Jovana Trifuljesko u svom tekstu piše : Iako radovi Nikše Suzića deluju meko i primamljivo, njihova neprirodna pribijenost i tenzije, signaliziraju posmatraču da stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu. Iznenađujuća čvrstina forme koja kontrastira prividnoj vizuelnoj fluidnosti, dovodi nas do svojevrsne percepcije podsvesti za koju nismo sigurni možemo li je kontrolisati.
Ova izložba, ispunjena polaritetima (tvrdi skulptorski materijal (gips) deluje mekano i taktilno, stroge ravne forme drvenih ramova koje zarobljavaju fluidnu materiju koja pokušava da se oslobodi stega; neosporna erotičnost nekih radova i pročišćena i sterilna komponenta drugih) prostorno je razigrana. Međutim, naizgled neobičan, epitet koji se može iskoristiti uz ovu izložbu jeste: dinamično – jer se na prvi pogled ne stiče takav utisak, što se da primetiti nakon pažljivog promatranja predstavljenog sadržaja. Trifuljesko sjajno kontroliše atmosferu i ne dozvoljava da se radovi izgube jedan u drugom, te svaka celina ima svoj “prostor” u kojem slobodno diše.
Celine su postavljene tako da suptilno komuniciraju, te se naspram one koju čine tri vertikalna rada nalazi kombinacija radova različite veličine koji su postavljeni u skladu sa celinom na zidu prekoputa, a takođe i sa skulpturom ispred pod nazivom Još malo (gips i kanap). Zanimljiva je skulptura Zona komfora koja zauzima centralni deo prostorije odmah naspram ulaza. Zid iza nje je prazan kako bi došla do izražaja, a flankirana je grupacijama manjih radova koji se nalaze na zidovima, te ne oduzimaju na monumentalnosti dela, a takođe nisu skrajnuti njenom pojavom već zasebno egzistiraju u istom prostoru stvarajući sinergiju. Nemoguće je ne primetiti suptilnu erotičnost u glatkim, oblim, belim, naizgled agilnim formama. Isprepleteni i pribijeni elementi kao da pulsiraju u dodiru i rastapaju se u toplini. Važno je naglastiti da ovakva konotacija i tumačenje pojedinih radova ne dominira ni jednom celinom, a pogotovo ne čitavom izložbom, te se mora pohvaliti kustoski gest Jovane Trifuljesko i u ovom aspektu, jer uspeva da savršeno izniveliše zastupljenost određenih asocijativnih apstraktnih formi u pojedinim delovima i na taj način kontroliše sam narativni tok izložbe, bez da on deluje hibridno ili izveštačeno. Suzićevi radovi odišu intimnošću jer naglašavaju borbu za slobodom amorfne materije koja se grčevito trudi da razbije okvire u kojima je zarobljena i ograničena (bilo koji oblik društvenih stega). U ovim radovima osećaju se personalna previranja autora koja su jasno i pitko saopštena apstraktnim jezikom i time omogućavaju posmatraču da se u njima pronađe neovisno od sosptvenog iskustva. Takođe, oseća se i kolektivna opterećenost koja se može tumačiti kroz mnoge aktuelne diskurse današnjice (ekološka i ekonomska kriza, narušavanje ljudskih prava i diskriminacija, zahtevi kapitalističkog sistema, ratno stanje širom planete). S obzirom na to, ovi radovi jesu izuzetno aktuelni i angažovani jer potiču iz umetnikove lične borbe, ali nisu obeleženi autobiografskim u njima, već ulaze u sferu globalnog i zbog toga su uspešni u predstavljanju širokog spektra opšteprisutnih problema čitavog savremenog društva.
Uz sva ograničenja koja postoje u ovom izložbenom prostoru sa naglaskom na nedostatak tehničke opreme i prirodu prostora galerije, vidi se veoma produbljeno razmišljanje o najboljem mogućem rešenju postavke tako da radovi dobiju skladnu i smislenu reprezentaciju koja ima svoj tok i vizuelno ne opterećuje oko, a konceptualno nije na granici pretencioznog i nerazumljivog, što je neretko slučaj sa izložbama apstraktnih umetničkih dela.