|
2 – 18. mart
Na jednoj od Sonjinih radova ističe se citat: „Can you live with the fact that your relationships will cause you all the pain you will feel in your life?”. U sudaru sa slikom topline detinjstva, koja nije eskapizam, već svedočanstvo, ta rečenica deluje uznemirujuće, ali i suštinski istinito, ako se realnost priznaje i saopštava, bez udela subjektivne vezanosti. Okolnost je da zemljana, zagasita paleta, dominantna na izloženim radovima Sonje Lundin, posmatrače njene generacije, kao i one nešto starije, podseća na neproživljene ili tek dotaknute predele vedrine i lakoće koji sada deluju kao udaljeni i ulepšani svet. Ipak, pojedinac oseća sa tim svetom vezu, što čini prošlost sastavnim delom nas danas, te umetnica umnogome preispituje šta je to uopšte jedna osoba, od čega je ona sačinjena, da li su to delovi onoga što je bilo pre nje i što je njeno nasleđe. To nataloženo nasleđe ne oseća kao opipljivo, i ne može da vidi ono od čega je sačinjena, ali naslućuje da postoji. U romanu „Dan šesti”, Stevan proročki dolazi do zaključka: „A njegov lik to si ti sam, prvi i poslednji i jedini stanovnik tvoga života.”[1]
Hebrejska reč koja označava božju ljubav za čoveka, i čovekovu ljubav za bližnjega glasi rašamim, kojoj je koren reč rešem – majčinska utroba.[2] Kako god pokušali da shvatimo vezu između ova dva pojma, negde će se uvek provući stvaranje kao spona. To može biti čudo stvaranja, rođenje, stvaranje fotografija i memorija, veza, stvaranje kao princip univerzalni i trajni sa jedne strane, ali i svakodnevni mikrokosmos, jedinstven u svom sažimanju reditelja i glavnog glumca sa druge. U Sonjinim radovima prikazana je varijacija autoportreta. U pitanju je varijacija, jer ona ne prikazuje sebe, već segmente sebe u ostalim kadrovima na kojima su predeli ili ljudi (porodica). Priznajući sopstvenu istinu, umetnica se poistovećuje i želi da prihvati sumu svih karaktera, sudbina i života; njen cilj je prepoznavanje: sebe u drugima i drugih u sebi. „Čovek može pokušati da se ujedini sa svetom uspostavljajući snagu nad njim, pretvarajući druge u deo sebe, i na taj način prevazilazeći svoju individualnu egzistenciju.”[3] U pesmi „Don’t you want somebody to love”, čije ime nosi i sama izložba, istaknute su reči WANT, NEED, FIND somebody – koje predstavljaju objekat ljubavi kao nešto vanjsko i udaljeno od bića koje želi, treba i traži.
Sonja taj objekat udaljava još više, vremenskim, plastičnim, i geografskim okvirima. Biće koje, kako kaže pesma, želi, treba i traži, naizgled je sasvim odvojeno od objekata ljubavi. Ali i slika je jednako udaljena referenca unutar prostora, i poistovećena je sa objektima. Koliko god da se udaljimo, ono što ne možemo da obrišemo je pripadanje. Misao o onome što je prošlo tužna je jer ne možemo da dođemo do prostora ili vremena gde je sve sačuvano, a sigurni smo da je negde neizbrisivo. Kroz radove, izložba nas vodi unutar prostora koji objektivno više ne postoje, ali umetnička dela jesu objekti koji uz pomoć grida svoju objektivnost i materijalnost naglašavaju, te postaju predmet prepoznavanja i samim tim približavanja. Ista ta materijalnost nalikuje zidu koji odvaja posmatrača od aure sadržaja, podsećajući ga na delo kao fizički predmet koji je ipak objekt bez obzira što tako savršeno podseća na stvarnost.
Kroz izložene radove Sonja preispituje savremenog čoveka. Koristeći sredstva koja odvajaju, ona dovodi u pitanje obrasce pripadanja, čovekovu težnju da se poveže, ali i nužnost da konvencionalno prati vreme destruktivnosti kome pripada. Vreme u kome se ljubav prema sebi samom (koja se ne mora kantovski nužno odbaciti kao loša), ipak površno veliča kao intencija i smisao, u čemu se pojedinac, koji po prirodi jeste socijalno i produktivno biće, oseća usamljeno i izgubljeno. Umetnica navedena pitanja uvodi u delo na suptilan način, nežno interpretirajući fotografije iz detinjstva u svoje slike, sito štampe i foto-transfere složene kao u slagalici, stvarajući prizor nalik na kompjuterski jezik, nekakvu digitalnu arhivu ili kadar iz sna, koji je uvek obojen ili promenjen. Fotografija kao uobličeno sećanje, iskorišćena na raznolike načine kao umetničko delo, prestaje da bude medij sebi svojstven, i postaje deo mreže koja, iako deluje matematički određeno i odaljeno, zapravo može da predstavlja najfiniju mrežu sećanja, saglasnosti i neopipljive sadašnjosti, koja je uveliko prošla.
Tekst: Minja Lazareski
Fotografije: N. Ivanović
[1] Rastko Petrović, Dan šesti, Sumatra 2020, 417.